Једном је учитељ питао своје ученике:
– Зашто људи вичу кад су љути?
Ученици су размишљали неко време:
– Зато што изгубимо стрпљење, зато вичемо – рече један.
– Али, зашто би викао ако је особа поред тебе? – пита учитељ – Зар није могуће говорити тихо и лагано?
Ученици су давали још неке одговоре, али ниједан није задовољио учитеља. Напослетку је објаснио:
– Када су две особе у свађи, љутите, њихова се срца јако удаље. Зато морају викати једно на друго, да њихов глас премости удаљеност и да се могу чути. Што су љући, гласније морају викати, јер је удаљеност међу њима већа.
Потом је учитељ питао:
– Шта се догоди када се две особе заљубе? Не вичу једно на друго, већ говоре тихо и нежно. Зашто? Њихова срца су веома близу. Удаљеност међу њима је веома мала. А, шта се догоди када се још више воле? Не говоре. Само шапућу и још више се зближују у својој љубави. Коначно, не треба им више ни шапат. Само се гледају, и то је све. Такве су две особе које се воле.
Онда је рекао:
– Када се свађате, немојте дозволити да се ваша срца удаље, не изговарајте речи које би могле да вас још више удаље, јер ће доћи дан када ће удаљеност бити тако велика, да више неће бити пута назад.