Povećanje broja časova u školi, popularizacija predmeta, bolji status i motivacija profesora, manje učenika u odeljenju – deo su rešenja koje predlaže struka
Pretrčavaju gradivo, jure ocene, a na najvažnijem nacionalnom testiranju za kraj osnovnog obrazovanja sustigne ih neznanje – u najkraćem, to je slika đačkih dometa u ramu ovdašnjeg školstva, iznijansirana oskudicom elementarnog znanja srpskog jezika i književnosti i sivilom statusa maternjeg jezika. A kakva je škola, takvo je i društvo. Ovo naše može da se pohvali izvanrednim uspehom generacije koja je iz klupa osmoletki izašla u junu ove godine. Naime, u njoj je bezmalo polovina odlikaša, svaki peti đak sa svim peticama, svaki sedmi nosilac diplome „Vuk Karadžić”. Da se, ipak, valja uzdržati od hvalospeva opominju barem dve činjenice. Prva je da među 1.000 osmaka iste te generacije ima oko 140 vukovaca i jedva petoro (ako ne zaokružimo na ceo broj, to je 4,6) kadrih da bez greške reše test iz srpskog jezika na maloj maturi. Druga svedoči da je prosečan uspeh osmaka iz ovog predmeta (11,18 od mogućih 20 poena) najlošiji otkako završni ispit za kraj osnovnog obrazovanja čine tri testa bez poznatih pitanja. Struka ukazuje da su poražavajući rezultati očekivani kamenčić koji se uklapa u mozaik teskobe od prvorazrednog školskog i nacionalnog značaja.
– Ukoliko funkcionalno ne opismenimo đake u preduniverzitetskom obrazovanju, ostaće nam malo ili nimalo od naše kulture jezika i kulture mišljenja. Jedan od ključnih uzroka nedovoljne funkcionalne pismenosti, ako isključimo časne izuzetke, jeste nekvalitetna nastava srpskog jezika. Rezultat su učenici koji na prijemnim ispitima ne znaju pisanu ćirilicu. Ne znaju da sroče jezičko-stilski korektan imejl ili molbu, niti ijedan od jednostavnih žanrova svakodnevnog izražavanja. Studenti ne znaju da napišu referate i seminarske radove, plaćaju agencijama da to rade za njih. Brane diplomske, masterske i doktorske radove samo zato što su im i mentori nedovoljno pismeni da uoče brojne nedopustive jezičko-stilske propuste – upozorava prof. dr Aleksandar Milanović, upravnik Katedre za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Kako naglašava, jednom i konačno, predmetu srpski jezik i književnost treba ponuditi onoliko prostora u nastavi koliko ga imaju drugi maternji jezici u civilizovanim zemljama Evrope, a to je neuporedivo više no što ga ima danas.
– Ne smemo nasedati na trik-pitanja poput već lansiranih: „Šta od predmeta izbaciti na račun povećanja časova srpskog?” ili „Da li će nam deca po ceo dan biti u školi?” Ona stižu iz iste kuhinje koja je i do sada pokušavala broj časova srpskog jezika ne da poveća, nego da smanji! Ima te potuljene taktike, zapravo borbe protiv srpskog jezika. Treba naći meru između dve struje – ukazuje Milanović.
Da je status srpskog jezika potrebno preispitati na svim nivoima obrazovanja, saglasni su vrsni srbisti, naši sagovornici, među njima i prof. dr Vesna Lompar, predsednik Društva za srpski jezik i književnost Srbije. Povećanje broja časova u školi je nužan, ali ne i dovoljan, uslov da se položaj srpskog jezika unapredi, primećuje ona, i među važne uslove svrstava bolji status profesora i popularizaciju ovog predmeta.
– Jedan od načina je da se od naredne godine, po ugledu na manifestaciju „Maj – mesec matematike”, mart proglasi mesecom srpskog jezika. Da se širom Srbije upriliče izložbe, radionice, tribine, predavanja… Naučnopopularni sadržaji mogli bi obilovati zadacima koji bi đake navodili da razvijaju sopstveno jezičko osećanje i logičko mišljenje, tražeći skrivene probleme u vezi s različitim nivoima srpskog jezika: pravopis, fonologiju, morfologiju, tvorbu reči, leksikologiju, semantiku i sintaksu. To bi učenicima pričinjavalo zadovoljstvo i pojačavalo unutrašnju motivaciju za učenjem. Jednako je važan podsticaj nastavnicima, ljudi su potpuno demotivisani. Treba unaprediti status profesora, svakako materijalno, ali i što se tiče stručnog usavršavanja i nagrađivanja – smatra Lomparova.
Poslednjih godina pedagoške nauke i razvijenije države pomeraju fokus s učenika na nastavnika, upravo da bi đaci više naučili. Usavršavanje u našim prosvetnim krugovima često nije omiljeni deo posla. Formalno se skupljaju sati, bodovi, sertifikati i uvreženo je pogrešno mišljenje da usavršavanje znači povećanje znanja iz neke predmetne oblasti, iako mu je okosnica unapređenje nastavnog procesa. Ukazuje na to dr Zlatko Grušanović, direktor Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Po njegovom mišljenju, nastavnik je ključ neprekidnog razvoja obrazovanja. Samo dobar nastavnik može da nauči nekog nečemu. Takvog treba da odškoluje fakultet, a ZUOV i praksa da ga usavršavaju.
– Školi je potreban nastavnik istorije, nastavnik književnosti, ne istoričar ili književnik. Savremeno doba traži nastavnika koji ne prestaje da uči! Nekad se moglo predavati, diktirati, tražio se enciklopedijski profesor. Znanje je bilo dostupno samo u bibliotekama i kod profesora. Danas svi mogu da saznaju sve mnogo lakše. Ali, do pravog znanja đaku je potreban iskusan vodič. U mreži svega dostupnog nastavnik je taj koji pomaže učeniku da sagradi temelje koje će dalje, tokom života i školovanja, nadgrađivati i negovati kao svoju kuću znanja. I đak i nastavnik treba svakog dana sebi da postave pitanje: „Šta sam danas novo naučio?” Samo tada „narod neće propasti”, kako kaže Vuk S. Karadžić, a obrazovanje će se praktično samorazvijati – razjašnjava Grušanović.
Takav jedan profesor srpskog jezika i književnosti, što voli da uči i usavršava se, radi u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji. Zove se Vladimir Milojević. Za nastavu kojom podstiče đake na aktivno učenje i stvaralaštvo prvonagrađen je priznanjem „Prof. dr Milija Nikolić”. On ističe da čitalačke navike gimnazijalaca nisu tako rđave, ali na studije odlaze funkcionalno polupismeni.
– U govoru koriste retorske šumove, ne prepoznaju govorne situacije u kojima žargon nije prihvatljiv, znatno krše akcenatsku normu, a počesto nisu u stanju da ispravno ispune najobičniji obrazac. Zbog toga su učenici najmanje krivi. Stručna javnost odavno upozorava da je Srbija zemlja s najmanjim fondom časova maternjeg jezika u regionu, ali ta činjenica kao da nikoga ne interesuje. Sistem je ozbiljno zakazao. Rad sa od 30 do 36 učenika u učionici daleko je od najkvalitetnijeg. Moralo bi biti manje đaka u odeljenju. Reforma je kozmetička. Nastavni plan i program nije značajnije unapređen – kazuje Milojević.
Reforma ne podrazumeva da se planovi i programi, odveć pretrpani časovima i gradivom, još dopune. Neslavno se završavaju i pokušaji da se iz njih nešto izbriše, o čemu svedoči povratak otpisanih klasika u gimnazijsku lektiru, posle bure u javnosti. Rezultat ovog pokušaja unapređenja nastave bio je argumentovano vraćanje književnih dela koja su prethodno, jednoglasno, iz programa izostavljena.
Hod po oštrici maternjeg jezika krajnje je opasna igra za prosvetne autoritete u kojoj se pogreške plaćaju cenom postojanja jednog naroda. Struka zato vapi za detaljnim preispitivanjem gipkosti školskog rasporeda, plana i programa nastave i učenja. Traga za odgovorima da li i na koji način opterećenje učenika može da se smanji, a da se više pažnje, prostora i vremena posveti srpskom jeziku i književnosti kao predmetu nad predmetima. Najzad, očekivanja su da se stručnom debatom iznedri konkretan predlog utemeljen na širem konsenzusu – tako da ne napravi karambol u rasporedu, ne izazove gnev roditelja zbog preopterećenja učenika ili negodovanje nastavnika zbog nepravedne preraspodele posla.
Izvor: Politika