Ekskurzija. Šesti razred osnovne škole. Krećemo se između Sirmijuma i srpskog baroka, kroz neverovatni broj godina trajanja i postojanja, upornog opstanka, svedočanstava o basnoslovnim ulaganjima u civilizacijske vrednosti prosvete, dostojanstva i nacionalne svesti. U autobusu iz šaraga dopiru pesme najnovijih trendova od povedi me do zavedi me, filovane krajiškim rodoljubivim zavetima i navijačkim sloganima. Zatim, sa jednog zvučnika, na zahtev, romske poskočice. A onda se kroz sve probila nemačka nacistička melodija uz jednu adekvatno podignutu ruku. Ustajem i burno reagujem, ali deci nije jasno šta su pogrešno uradili.
I eto paradigme naše stvarnosti, svesti, identiteta i, na kraju, školstva.
Deca su bila prilično ravnodušna na svim mestima koja su posetila. Nema ni velikog interesovanja, a kamoli oduševljenja. Poklonjenju se ne treba ni nadati. A onda se setim dokumentarnih filmova gde gledamo mlade Amerikance kako sa pažnjom obilaze Belu kuću, u gotovo religioznom mimohodu. Od svih nacija jedino su mi oni bili na pameti i to nema nikakve veze sa onom poredbenom floskulom o stepenu starosti američke i naše kulture. Ima veze sa tim što je Amerika zemlja doseljenika sa svih mogućih strana, sa svih podneblja, a oni su sa sobom doneli duh svih postojećih religija, pečate nacionalnih trauma, progona, verovanja. Doselili se i napravili orjentire koje ne diraju, ne preispituju, koji ne podležu volji pojedinca, mejnstrim ideologiji, ili, ne daj bože, retrogradnom kretanju ka čistoj predameričkoj kulturi. Ili…mladi Francuzi u poseti Sorboni, mladi Englezi na Trafalgar skveru, mladi u bilo kojoj zemlji koja neguje tradiciju i čast predaka i savremenika, tvrdoglavo i uporno, iz generacije u generaciju, od kuće do kuće, od vrtića do penzije.
I naša škola ima svoje programe koji im tumače prošlost i sadašnjost. Ali, kod nas su i prošlost i sadašnjost toliko podložni promenama, toliko su fleksibilno prilagođeni većinskoj ideologiji da je nemoguće sastaviti više od dve generacije kojima je jedan isti istorijski događaj na isti način lociran u nacionalnoj svesti. Sve se splete sa feljtonskim tumačenjima iz dnevne štampe, opskurnim sajtovima, televizijskim emisijama u kojima tri školovana istoričara vode nepomirljivu debatu o dokumentovanim dešavanjima od pre sto godina. I dobijemo ništa. Jedno veliko, dubinsko, dugoročno ništa.
Od škole se očekuje da postavi vertikalu obrazovanja i vaspitanja u jednom društvu. Ali, o kakvoj školskoj vertikali da govorimo kada nam je javni i duhovni prostor toliko izlomljen da se više ne zna ništa pouzdano.
Neka mi neko objasni kako će škola da objasni sledeće pojave:
Nakaznost nacizma – ako nam se po ulicama nekažnjeno kreću ljudi koji sebe tretiraju kao dovoljno izabrane i pravilne, pa proganjaju one druge ljude koji, po njihovom mišljenju, nisu dovoljno ispravni u boji kože, veri, naciji, partiji, polu;
Jugoslovensku antifašističku borbu – ako stoje zapušteni partizanski spomenici, ako je Staro sajmište predmet dnevnopolitičkog preganjanja, ako za velike bitke iz Drugog svetskog rata znamo samo iz filmova, pa se i oko toga gložimo;
Velike žrtve našeg naroda tokom Prvog svetskog rata – kada smo im posvetili minijaturnu ulicu u Beogradu u koju ne bi ni fizički moglo da se smesti 1300 kaplara, a kamoli misaono sa tragikom svojih sudbina, a na Tekerišu smo poginulima odvojili skromnu parcelicu kraj puta, ali zato dozvoljavamo dokazanom kriminalcu da se na venčanju šepuri u uniformi srpskog oficira;
Prosvetiteljski rad Svetoga Save, asketsko odricanje i diplomatske napore njegove – ako njegov predstavnik na zemlji razvezuje posmrtna zvona na kobasice ili jedan drugi od rezidencije pravi burundijski kič;
Istorijske aspekte Kosovskog boja – kada svi znaju da su Srbi pobedili, ali ih je svetska zavera ostavila bez zasluženog priznanja; ako od Kosovske bitke imamo rupu u pamćenju sve do Karađorđa, a onda i dualitet u privrženosti dvema dinastijama na anegdotskom nivou priče o neprihvaćenoj kraljici bačenoj sa balkona i čika Perinim čarapama;
Solidarnost, poštovanje, ljubav – ako se smatra da je dozvoljeno prisluškivati tuđe razgovore i viriti preko plota, ali se mora svako praviti lud i nevešt kada se iza susednog zida dešava zločin;
Pristojnost u ophođenju, ponašanju, govoru – ako svakog dana sa televizije gledamo da je aplauzom nagrađeno kada nekoga nazivamo šljamom, izdajnikom, kada je simpatično psovati i biti na ti sa znanim i neznanim, kada smo burazeri i rođe, a u poznim godinama babe i čiče;
Prilagođenost autfita vremenu i mestu gde se nalazimo – kada nam u rano jutro osviću polugole voditeljke sa šljokicama i večernjim frizurama, a popularne pevaljke sve imaju istog plastičnog hirurga, kozmetičara i frizera;
Vrednost i potrebu za obrazovanjem – kada se diploma stiče i brani za nekoliko meseci prepisivačkog rada, posao dobija preko partijske knjižice, a zarada bezobrazlukom i otimačinom; kada se ispred škole parkira skupoceni automobil i šljašti na suncu, iz njega izlazi moj bivši đak kome su sve dvojke poklonjene, a ja sedam u svoja kola kojima slavim punoletstvo u oreolu moralne satisfakcije i molim se bogu da upale iz prve.
Nije ovo kraj spiska. Ima još mnogo toga jer je naša istorija i sadašnjica ravna stanju prvobitnog haosa i kosmičke čorbe iz koje se ne zna šta nastaje. Spremni smo da se ponosimo vekovima trajanja, da se otimamo za naučnike i pisce dokazujući da su naš porod, ali ne možemo da se pogodimo ni oko jedne tačke i pretvorimo je u činjenicu.
Zato nam škola izgleda kao otrcani Don Kihot koji u našem slučaju ne juriša mačem na vetrenjaču. On ovde klonulo maše praznom rukom na grlatu prostakušu Pulčinelu, namazanu, bestidnu, svesnu svih mana svog gospodara, njegove sujete i mušičave prevrtljivosti. I dok romantični junak opominje, poziva na razum i izdiše, Pulčinela slaže paricu na paricu.
Autor: Biljana Vasić, profesorka iz Šapca