Društvo za srpski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu podnelo je Inicijativu za uvođenje natpredmetnog statusa maternjeg jezika i književnosti što, između ostalog, podrazumeva povećanje broja časova u osnovnim i srednjim školama.
„Ideja je nastala pre dve godine kada je u Tršiću održana interkatedarska konferencija, kada su se sve katedre složile da se mora nešto preduzeti, jer smo već dve decenije na istom, lošem mestu kada je reč o Pisa testiranju i da se, uprkos stalnim reformama, ne mrdamo sa mesta već se vrtimo u krug“ rekla je u emisiji Magazin na prvom profesorka srpskog jezika Jasna Janković.
Smatra da su neosnovane primedbe da su đaci preopterećeni brojem časova.
„Natpredmetni status pre svega ukazuje da treba povećati broj časova, jer mi imamo najmanji broj časova maternjeg jezika u Evropi. Minimalni broj u drugim zemljama je od sedam do čak deset nedeljno u Francuskoj. Kod nas đaci do petog razreda imaju pet časova, pa taj broj pada na četiri. U srednjoj se maternji jezik svodi na tri a u dualnom obrazovanju na samo dva časa nedeljno. Možda najdrastičniji podatak je da se na studijama stranih jezika ne predaje i maternji jezik“, naglasila je Jankovićeva.
Koliko je važno poznavanje maternjeg jezika, kaže Jasna Janković, vidi se u praksi gde su učenici koji dobro vladaju maternjim jezikom spremniji za učenje svakog drugog gradiva. U suprotnom, oni ne razumeju nastavu ostalih predmeta i nisu u stanju da interpretiraju ono što su čuli ili učili. Zato napominje da za vladanje maternjim jezikom moraju biti zaduženi nastavnici svih predmeta.
O nepoznavanju jezika slikovito govori i nedavno upozorenje dr Aleksandra Milanovića, upravnika Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta, da učenici na prijemnim ispitima ne znaju pisanu ćirilicu, slabo poznaju gramatiku. Ne znaju da sroče jezičko-stilski korektan imejl ili molbu, niti ijedan od jednostavnih žanrova svakodnevnog izražavanja. Studenti ne znaju da napišu referate i seminarske radove, zbog čega plaćaju agencijama da rade za njih.
Gošća Radio Beograda smatra da se ovako porazni podaci mogu promeniti samo u saradnji nadležnih institucija kao što su Nacionalni prosvetni savet, resorno ministarstvo i Zavodi za unapređenje obrazovanja koji su svi načelno podržali inicijativu ali se konkretni potezi i dalje ne preduzimaju.
Izvor: RTS
Učenici ne znaju da pišu ne zato što nemaju dovoljno časova srpsko jezika, već zato što veštinu pisanja polako ali sigurno zamenjuje veština kucanja. Kada Vas učenik srednje škole upita „a šta će meni sposobnost pisanja kad se u svakodnevnom životu skoro uopšte ne piše, već se kuca?“, šta ćete mu odgovoriti? Jer tako treba? Jer smo mi tako radili (pre deset, dvadeset, trideset godina)? Jer je dobro za razvoj mozga? Današnji mladi, ili barem dobar deo njih, odbijaju da uče stvari za koje smatraju da im neće biti od praktične koristi u životu, a naravno još uvek nisu u stanju da znaju da nešto može biti korisno čak i ako nema praktičnu primenu. Ali takva su vremena došla. Naravno, mladi su oduvek mislili da su najpametniji i da je mnogo toga što se u školi uči zapravo bespotrebno. Ono što je, međutim, danas drugačije, jeste da je mladima dat glas. Mi malo stariji smo odgajani u duhu „ćuti i ne pitaj dok ti ne daju reč“, dok današnje mlade roditelji ohrabruju da što više razgovaraju sa njima, čime im svesno ili nesvesno daju na znanje da je ono što imaju da kažu važno. I tako mladi sada nemaju problem da vam otvoreno kažu: „Ja to neću da učim. Ne zanima me, nikada mi neće trebati, ako mi zatreba-izguglaću.“
Bilo kako bilo, broj časova „natpredmeta“ neće previše uticati da se nivo pismenosti među decom dovede na jedan viši nivo. Ono što bi eventualno moglo je osavremenjen kurikulum.