Друштво за српски језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду поднело је Иницијативу за увођење натпредметног статуса матерњег језика и књижевности што, између осталог, подразумева повећање броја часова у основним и средњим школама.
„Идеја је настала пре две године када је у Тршићу одржана интеркатедарска конференција, када су се све катедре сложиле да се мора нешто предузети, јер смо већ две деценије на истом, лошем месту када је реч о Писа тестирању и да се, упркос сталним реформама, не мрдамо са места већ се вртимо у круг“ рекла је у емисији Магазин на првом професорка српског језика Јасна Јанковић.
Сматра да су неосноване примедбе да су ђаци преоптерећени бројем часова.
„Натпредметни статус пре свега указује да треба повећати број часова, јер ми имамо најмањи број часова матерњег језика у Европи. Минимални број у другим земљама је од седам до чак десет недељно у Француској. Код нас ђаци до петог разреда имају пет часова, па тај број пада на четири. У средњој се матерњи језик своди на три а у дуалном образовању на само два часа недељно. Можда најдрастичнији податак је да се на студијама страних језика не предаје и матерњи језик“, нагласила је Јанковићева.
Колико је важно познавање матерњег језика, каже Јасна Јанковић, види се у пракси где су ученици који добро владају матерњим језиком спремнији за учење сваког другог градива. У супротном, они не разумеју наставу осталих предмета и нису у стању да интерпретирају оно што су чули или учили. Зато напомиње да за владање матерњим језиком морају бити задужени наставници свих предмета.
О непознавању језика сликовито говори и недавно упозорење др Александра Милановића, управника Катедре за српски језик Филолошког факултета, да ученици на пријемним испитима не знају писану ћирилицу, слабо познају граматику. Не знају да сроче језичко-стилски коректан имејл или молбу, нити иједан од једноставних жанрова свакодневног изражавања. Студенти не знају да напишу реферате и семинарске радове, због чега плаћају агенцијама да раде за њих.
Гошћа Радио Београда сматра да се овако поразни подаци могу променити само у сарадњи надлежних институција као што су Национални просветни савет, ресорно министарство и Заводи за унапређење образовања који су сви начелно подржали иницијативу али се конкретни потези и даље не предузимају.
Извор: РТС
Učenici ne znaju da pišu ne zato što nemaju dovoljno časova srpsko jezika, već zato što veštinu pisanja polako ali sigurno zamenjuje veština kucanja. Kada Vas učenik srednje škole upita „a šta će meni sposobnost pisanja kad se u svakodnevnom životu skoro uopšte ne piše, već se kuca?“, šta ćete mu odgovoriti? Jer tako treba? Jer smo mi tako radili (pre deset, dvadeset, trideset godina)? Jer je dobro za razvoj mozga? Današnji mladi, ili barem dobar deo njih, odbijaju da uče stvari za koje smatraju da im neće biti od praktične koristi u životu, a naravno još uvek nisu u stanju da znaju da nešto može biti korisno čak i ako nema praktičnu primenu. Ali takva su vremena došla. Naravno, mladi su oduvek mislili da su najpametniji i da je mnogo toga što se u školi uči zapravo bespotrebno. Ono što je, međutim, danas drugačije, jeste da je mladima dat glas. Mi malo stariji smo odgajani u duhu „ćuti i ne pitaj dok ti ne daju reč“, dok današnje mlade roditelji ohrabruju da što više razgovaraju sa njima, čime im svesno ili nesvesno daju na znanje da je ono što imaju da kažu važno. I tako mladi sada nemaju problem da vam otvoreno kažu: „Ja to neću da učim. Ne zanima me, nikada mi neće trebati, ako mi zatreba-izguglaću.“
Bilo kako bilo, broj časova „natpredmeta“ neće previše uticati da se nivo pismenosti među decom dovede na jedan viši nivo. Ono što bi eventualno moglo je osavremenjen kurikulum.