U poslednjih tridesetak godina na talasu globalizacije ponovo se pišu roditeljske uloge i više ne postoje čvrsta uporišta na koje možemo da se oslonimo i svakodnevno se roditelji suočavaju sa pitanjem “šta da radim” i taj odgovor nikada nije konačan, naglasila je naučna saradnica na Institutu za pedagoška istraživanja Nada Polovina na tribini “Zašto ne treba tući decu” u Centru za promociju nauke.
“Okolnosti su se promenile i roditelji nisu sigurni kako da reaguju, jer država želi zakonom da zabrani fizičko kažnjavanje i postoji deo ljudi koji se sa tim slaže, a opet imamo roditelje koji zasnivaju svoj autoritet na strahu ili su preterano popustljivi, što takođe nije dobro, al između te dve strane imamo puno opcija” rekla je psiholog Nevena Buđevac.
Koordinator Jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstvu prosvete Biljana Lajović je naglasila da ne vidi nikakve pozitivne strane fizičkog kažnjavanja, i da smatra da je donošenje tog zakona dobra stvar. Upotreba fizičke sile nije efikasno rešenje i sam roditelj će vam to reći , a to je važan argument da ne koristimo silu, dodala je Buđevac.
Na osnovu istraživanja koja su rađena vidimo da deca koja su gledala agresivno ponašanje oponašaju to ponašanje i koriste druge igračke kako bi ispojili svoju agresiju, dok deca koja nisu gladala film nisu bila agresivna podvukla je ona. Pitanje kazne je veoma složeno i sadržano je u cilju kazne da neko ponašanje promenimo, ali ako to možemo da promenimo i na drugi način kazna je izlišna, samo kroz rad sa detetom možete doći do cilja, rekla je Polovina.
Nije na nama da možemo da zaključimo kako će dete da shvati kaznu, to što mi mislimo da je najbolje za njega, dete neće videti isto kao mi, dodala je ona. Kada govorimo o fizičkom kažnjavanju mi baratamo sa značenjima oba pojma, kazna i nagrada, kažnjavanje i nekažnjavanje i efekti tih poruka koje šaljemo slivaju se u jedan ishod a to je prostor za pozitivan razvoj deteta, zato ovaj zakon može da ima pozitivnu dimenziju, naglasila je Polovina. Ono što je problem kod kažnjavanja jeste da oni koji krenu sa šamarima uglavnom završe sa kaišem, varjačom, papučom, i to “samo jedanput” sam ga udario ispadne više puta što je nedelatno, rekla je Lajović.
Mi smo u vaspitanju zaboravili pojam o doslednosti, jer deca često ne znaju koga da slušaju ukoliko svaki roditelj ima svoja pravila i često ih menjaju, vaspitanje je naporan posao koji iziskuje upornost i stalno pronalaženje novih načina naglasila je ona.
Polovina je dodala da kada udarite dete vi ćete samim tim proizvesti efekat narušavanja povezanosti i tako roditelj sam sebi oduzima mogućnost da bude u toku sa dešavanjima u životu deteta, narušava se odnos poverenja ne samo sa vama nego i sa svim odraslim ljudima.
Potrebno je postaviti jasne granice deci i njih se dosledno pridržavati, doslednost je ključna reč kada govorimo o odnosu sa decom, rekla je Bunjevac. Ona je dodala da kada god roditelji dođu u situaciju da popuste detetu treba sebi da postave pitanje da li oni time kratkoročno rešavaju problem ili dugoročno čine dobro i sebi i detetu, to je dobar test za svakog roditelja i zato je važno biti dosledan i uporan.
Sve što ima veze sa strahom ne doprinosi napretku deteta, sigurnost rasplašuje i podiže nivo razvoja sigurnosti poručila je Polovina. Možda je bolje odnos sa decom definisati zakonom da bismo imali sistem vrednosti kome težimo, put kojim želimo da idemo i uvek će biti onih koji ga ne poštuju, ali treba raditi na svom unapređenju, rekla je Buđevac.
Možda će roditelji da se dogovaraju oko toga kako će da uspostave kontrolu ponašanja i efekte i to je dobro za decu jer ih rasplašuje, rekla je i dodala da će to olakšati život porodica.
Izvor: Tanjug