Mama i autorka bloga Mamaonline, Jasmina Gavrilov Dražić, napisala je za portal Nova tekst u kom govori o svom stavu na temu skorog polaska u vrtić.
Evo šta Jasmina, mama dve devojčice, misli o tome.
Ako bi postojala merna jedinica prijateljstva, onda bi to bio vrisak sreće dve bliznakinje nakon što su na video vezi videle moje ćerke, a svoje drugarice iz vrtića. Ta količina radosti i samo deci poznate ushićenosti što su se opet, makar i virtuelno igrale, u momentu mi je otopila srce. Ostavila sam ih sa barbikama i krpicama i sa težinom u grudima jer sam znala da će posle video poziva uslediti pitanje „Kad ćemo ići u vrtić?“.
“Žao mi je, nećete još” bio je odgovor koji su moje ćerke čule kada smo seli da pričamo o toj temi. Ne znam da li postoji ijedno dete koje se zadovolji kratkim odgovorom, pogotovo onim koje mu se ne dopada. Da li sad sme da se ide u vrtić? A kad će biti dozvoljeno? Da li će neko od drugara ipak ići i zašto to nismo mi – bila su samo neka od pitanja na koje sam pokušavala da dam odgovor. Nisam znala da li pokušavam i dalje nelogične stvari da objasnim sebi ili njima.
– To da se vrtići otvaraju za manje od 10 dana, ali da su epidemiolozi Kriznog štaba javno rekli da nisu za to.
– Da u državnim vrtićima traže potvrde da oba roditelja moraju da se vrate na posao, a u privatnim vrtićima ne treba potvrda, već je dovoljna želja roditelja. U oba slučaja treba pismeno od pedijatra da je dete zdravo.
– Da će finansijski najviše platiti roditelji dece u privatnim vrtićima koji decu još uvek neće poslati u vrtić, upravo iz želje da smanje rizik.
Sećam se kada nam je direktorka vrtića pre par dana, na čuvenoj roditeljskoj vJber grupi, javila da vrtići počinju sa radom. Nije napisala po kom će se kriterijumu deca vraćati u vrtić, ali najglasniji su bili oni koji su sa oduševljenjem dočekali ovu poruku uz obaveznu parolu „Vidite Švedsku, šta njima fali“.
A nama kao da je oduvek nedostajalo empatičnosti za druge i uvažavanja tuđih potreba, nego smo uvek gledali svoju guzicu. Kako će ti vrtići izgledati ako sad svi nagrnemo u njih? Da li će mere koje su doneli uopšte moći da se sprovode ako je tamo dece kao i inače? Da li je vlast svesna kakvu je šizofreniju napravila ne dajući, pogotovo za privatne vrtiće, jasnu preporuku koja deca treba da se vrate u vrtiće, već je nama, roditeljima sa decom na glavi, ostalo da procenimo – kome je hitnije, ko je manje uplašen, ko više ne veruje u sve ovo… Na kraju ostaneš sluđen i iznova preispituješ svoju odluku – da li je to što još uvek nećeš dati dete u vrtić pametna stvar – i za tebe i za dete.
Svi smo u istom sosu
Ne mogu, a da ne budem zahvalna što i dalje imam posao, jer sam svesna svih onih koji su bez njega ostali. Zahvalna sam i svojoj firmi koja nam je uvela rad od kuće i pre uvođenja vanrednog stanja u zemlji, pa mogu da radim od kuće i dok su mi deca u kući.
Ko je ikad pokušavao da radi od kuće sa decom zna koliko to naporno može da bude. Milion pokušaja da se dete zabavi, gomila griže savesti i pitanja – da li smo im dali previše crtanog i previše slatkog. I ne znam da li je teže onima koji imaju školarce, pa posle svog posla moraju zajedno sa njima da kontrolišu pređeno gradivo ili onima koji imaju dvogodišnju decu – još uvek malu da se sama zabave i premalu da razumeju svu ovu situaciju – zašto ne idemo nigde, zašto nema vrtića, zašto ne viđaju baku i deku. Svima je teško i svi smo u istom sosu.
I ako je tako da li možemo bar u ovoj situaciji da budemo solidarni – da pustimo prednost u vrtićima onima kojima je to zaista neophodno? Da u vrtić za prvo vreme decu vode roditelji kojima posao zavisi od toga da li ima ko da im čuva dete. Da olakšamo i tim vaspitačima da primenjuju mere i rade u uslovima sa kojima se nikad do sad nisu susreli.
Da li možemo mi, kojima je isto teško, ali nije neophodno, i dalje da se strpimo makar nekoliko nedelja od odvođenja dece u vrtić i da pustimo druge da imaju prioritet? Da li možemo mi, roditelji, da budemo pametniji i sami odlučimo sve ono što je, bez kontradiktornih informacija – vlast trebalo da nam preporuči?!