Највише мислим на Фејсбук, када говорим о овој теми, мрежу на којој захтев за пријатељство можете да прихватите или не. На другим мрежама имате тзв. пратиоце, па не можете баш ни да бирате… И не, у овом тексту не мислим на случајеве када наставник има посебан профил који и служи искључиво за службену комуникацију – комуникацију са ученицима и њиховим родитељима (ако затреба).
Јесте да је двадесет први век. Јесте да се начини комуникације мењају. Али, докле год смо у том односу: ја, професор/разредна, предајем и оцењујем – ти, ученик, учиш, увек желиш оцену више, мислим да није коректно да се „дружимо“ на друштвеним мрежама. Ево и зашто:
- Нећу да ме у уторак зове твоја мама и каже да јуче ниси био у школи јер си био болестан. А сви смо на Фејсбуку видели фотографије из провода на ком си био у недељу увече…мање вина, мање вина! Глупо је, а нико није глуп.
- Нећу да количина „лајковања“ међу нама утиче на моје расуђивање у вези са твојим школским обавезама и процену твог знања. Да и то је могуће…нисмо роботи. Упућивање комплимената на релацији ученица – професорка, које сам виђала, на тему „дивни сте“ или „прелепа си“, заиста изазива благи осећај мучнине… Мислим, дај јој сад слабу оцену кад не зна или није добро урадила контролни, да те видим! А тако ти је лепо похвалила нову боју косе… Или, коментар који ученица остави испод фотографије на којој је млађи професор, а коју је објавио на свом Фб профилу – лепи сте. Протумачите ми то…или боље, немојте. Отворили бисмо сасвим нову тему…
- Нема потребе да знаш моју породицу и пријатеље, као ни ја твоје. Однос ученик – професор треба да постоји у школи (и у вези са школом) и једино тамо. Све друго је одраз неетичког понашања наставника (учитеља, професора).
- Моје је да те нечему научим током овог дела животног пута којим заједно корачамо. Не треба да се дивиш (искрено или неискрено) ставовима, коментарима и фотографијама које делим. Једно је моја улога у учионици, а друго опуштена комуникација са пријатељима и ставови које заузимам у вези са овим или оним. То се ученика не тиче.
- Шта ћемо са ученицима који из неког разлога немају профиле на друштвеним мрежама?! Испада онда да су они ускраћени за разне могућности „рада“ на свом статусу и успеху, популарно названом – шлихтању.
Дакле, да…двадесет и први век је. Имамо мобилне телефоне, Вајбер, имејл…сасвим довољно начина да се чујемо и договоримо, уколико је нешто и остало недоречено на настави тј. у школи. За учење преко интернета постоје разне платформе, распитајте се.
Ахааа! А ви сте мислили да сте кул и да ђаци воле с вама да се друже и приватно?! Да гледају фотографије ваших родитеља, ујака и ујни, гологузу и мусаву (надасве преслатку, наравно) дечицу, вас и вашу јачу/лепшу половину разгаћене на плажи? Хаха…како да не! Сетите се својих школских дана и покушајте да се присетите с ким сте најрадије проводили време. Са вршњацима, наравно…
Нисмо ни знали да ли је разредна удата и колико је наставник математике имао деце (ако их је и имао). Много нас је било брига!
Било би добро да, уз то што смо ПРОФЕСори, будемо и ПРОФЕСионални. Само толико.
***Мислила сам да је јасно, али судећи по коментарима – није, па ћу додати: оног тренутка када ученици постану „бивши“ ученици, ово више не важи.
Извор: kakojecakaze.com