Moderno roditeljstvo predlaže dva načina da se suočite sa ispadima kod male dece – ignorišite ih ako privlače pažnju lošim ponašanjem i nagradite ih kad se ponašaju lepo. Ili ih disciplinujte dobro poznatom merom „isključenja” – odlazak u svoju sobu ili u ćošak. Ovo je metoda koju primenjuju milioni roditelja, uprkos tome što su sva detaljna istraživanja uticaja ove vrste kazne na dete pokazala da ona nema nikakve pozitivne efekte na ponašanje.
Dajemo vam četiri dobra razloga da sledeći put kada vaše dete bude imalo „fazu” reagujete drugačije.
1. Mala deca ne mogu da kontrolišu svoje emocije
Iz jednog jednostavnog razloga – njihovi mozgovi funkcionišu drugačije od mozgova odraslih. Veze u mozgu kog dece se tek razvijaju i oni, po prirodi stvari, nisu rođeni naučeni da kontrolišu svoje ponašanje. Kako budu odrastali, uz stalni razgovor i usmeravanje i razvoj moždanih veza, naučiće da se ponašaju „društveno prihvatljivo” i da se sami smire kad su uznemireni. Mala deca fizički to ne mogu. Kada se ponašaju histerično i nevaljalo oni se zapravo bore sa snažnim osećanjima koja ne umeju rečima da izjasne, a još manje da iskontrolišu.
Nama možda izgleda smešno što dete besni zbog toga što ste mu sipali mleko u pogrešnu čašu ili što ste mu presekli parče hleba na pola, ali u svetu vašeg deteta te stvari su podjednako važne kao što je u vašem svetu, na primer, plaćanje računa ili kupovina namirnica. To što je nešto za nas glupost, ne znači da je tako i za dete.
2. Mala deca ne mogu da se smire sama.
Da bismo ovo objasnili, uporedićemo dete sa šerpicom na šporetu u kojoj voda ključa. Baš kao i voda u šerpici, koja če ključati dok ne ugasite vatru, tako i emocije vašeg deteta ključaju i ključaju dok vi ne učinite nešto da mu pomognete. On sam neće moći da ugasi vatru. Ne ume, nije mu urođeno. Ako ništa ne preduzmete već posegnete za čuvenom metodom ignorisanja histeričnog ponašanja, kao i voda u šerpici koja će na kraju ispariti, tako će se i vaše dete istrošiti i prestati da plače. Ne, neće on naučiti se histerijom ne dobija ništa nego da treba lepo da razgovara. Neće, jer ni s njim nisu lepo razgovarali u trenicima kad mu je najteže i kad se bori sa svojim velikim emocijama.
Onog momenta kad se vaše dete smiri, znajte da je shvatilo da na njegove vapaje za pomoć niko neće odgovoriti. Deci su potrebni odrasli da ugase tu vatru koja ključa, potrebno im je naše strpljenje, pažnja i razumevanje za njihova osećanja. Mirne reči i zagrljaji. Ako se sklonite od njih u tim trenucima, to je kao da ste pustili vodu u šerpci da „ukuva”. Neće oni u tim trenucima razmišljati šta su pogrešno uradili i kako da sledeći put budu bolji. Deca nemaju kapacitet za nešto tako sofisticirano. Sve što će naučiti jeste da treba da potisnu svoje emocije ako žele da ih roditelji ponovo vole.
Da li je sada jasnije zašto su mnogi odrasli emotivno zatvoreni, kad imamo u vidu da su ovo metode koje su naši roditelji koristili kad smo bili deca?
3. Deca se osećaju podjednako loše kao i mi kada imaju emotivnu krizu
Biti roditelj u trenucima kada dete ima emotivni ispad je zaista teško. Vrlo često možete imati osećaj da dete pravi scene samo da bi vas nerviralo. Uvek izaberu najgori trenutak – kada ste umorni, kada žurite ili kada ste negde napolju. Sve što tad osećate je stid, bes, nemoć, čak i gubitak samokontrole. Ali zaboravljate jednu stvar – vaše dete oseća to isto! Ne mislite valjda da oni uživaju u tome što imaju emotivnu krizu? Zamislite na trenutak kako je to biti dete u tim trenucima. Osećate se da nemate kontrolu nad stvarima koje vam se dešavaju, a osoba kojoj najviše verujete i koju najviše na svetu volite vas potpuno ignoriše baš onda kada vam je najpotrebnija.
Koliko god da je teško roditelju čije dete prolazi kroz napad histerije, uvek imajte na umu da je detetu JOŠ teže.
4. Deca često imaju ispade jer osećaju da gube kontakt sa roditeljima.
Jedan od najčešćih uzroka tog čuvenog bacakanja i histerije je zapravo osećaj deteta da nema dobru komunikaciju sa roditeljem. Da li je to nešto krupno, poput dolaska brata ili sestre na svet, maminog povratka na posao, zbog čega manje vremena ostaje za dete ili su u pitanju svakodnevne obaveze zbog kojih nemate dovoljno vremena za dete – oni to osećaju. Ovaj nedostatak komunikacije i zajedničkih trenutaka čini decu veoma ranjivom, zbunjenom, uplašenom.
Evo jednog primera. Zamislite svog supruga da večeras dođe kući sa drugom ženom i da vam kaže: „Zdravo dušo. Ovo je moja nova žena, ona će od sad živeti sa nama i pomagaće ti u svemu. Ja tebe volim isto kao i pre, a vas dve treba lepo da se slažete i da se volite.” Kako biste reagovali? E pa, kad dovedete drugu bebu kući, upravo tako se oseća vaše dete. Da li je onda čudno što se ne ponaša onako kako ste očekivali? A zamislite sad, da na njegove ispade i emotivne krize izazvane ovom promenom, vi odgovorite kaznom ili ignorisanjem, umesto da mu pomognete da razume novonastalu situaciju?
Ne, dragi roditelji. Kad vaše dete ima emotivnu krizu/ispad/tantrum, kako god ga zvali, kazna i ignorisanje nisu rešenje. Tada im je potrebno više komunikacije s vama, a ne manje.
I ne, to ne znači da im date sve ono što požele kad imaju napad razmaženosti, kako to roditelji vole da zovu. To znači da budete uz njih, da im hiljadu puta ponovite zašto nešto ne može, smireno i s puno ljubavi. Čak i ako imate osećaj da vas uopšte ne slušaju, to ne znači da imate pravo da se isključite.
Izvor: huffingtonpost.co.uk
Priredila: A. C.