Zašto nikada ne treba da ignorišete ili kažnjavate histerično dete

mart 29, 2016

Moderno roditeljstvo predlaže dva načina da se suočite sa ispadima kod male dece – ignorišite ih ako privlače pažnju lošim ponašanjem i nagradite ih kad se ponašaju lepo. Ili ih disciplinujte dobro poznatom merom „isključenja” – odlazak u svoju sobu ili u ćošak. Ovo je metoda koju primenjuju milioni roditelja, uprkos tome što su sva detaljna istraživanja uticaja ove vrste kazne na dete pokazala da ona nema nikakve pozitivne efekte na ponašanje.

dete mama

Dajemo vam četiri dobra razloga da sledeći put kada vaše dete bude imalo „fazu” reagujete drugačije.

1. Mala deca ne mogu da kontrolišu svoje emocije

Iz jednog jednostavnog razloga – njihovi mozgovi funkcionišu drugačije od mozgova odraslih. Veze u mozgu kog dece se tek razvijaju i oni, po prirodi stvari, nisu rođeni naučeni da kontrolišu svoje ponašanje. Kako budu odrastali, uz stalni razgovor i usmeravanje i razvoj moždanih veza, naučiće da se ponašaju „društveno prihvatljivo” i da se sami smire kad su uznemireni. Mala deca fizički to ne mogu. Kada se ponašaju histerično i nevaljalo oni se zapravo bore sa snažnim osećanjima koja ne umeju rečima da izjasne, a još manje da iskontrolišu.

Nama možda izgleda smešno što dete besni zbog toga što ste mu sipali mleko u pogrešnu čašu ili što ste mu presekli parče hleba na pola, ali u svetu vašeg deteta te stvari su podjednako važne kao što je u vašem svetu, na primer, plaćanje računa ili kupovina namirnica. To što je nešto za nas glupost, ne znači da je tako i za dete.

2. Mala deca ne mogu da se smire sama.

Da bismo ovo objasnili, uporedićemo dete sa šerpicom na šporetu u kojoj voda ključa. Baš kao i voda u šerpici, koja če ključati dok ne ugasite vatru, tako i emocije vašeg deteta ključaju i ključaju dok vi ne učinite nešto da mu pomognete. On sam neće moći da ugasi vatru. Ne ume, nije mu urođeno. Ako ništa ne preduzmete već posegnete za čuvenom metodom ignorisanja histeričnog ponašanja, kao i voda u šerpici koja će na kraju ispariti, tako će se i vaše dete istrošiti i prestati da plače. Ne, neće on naučiti se histerijom ne dobija ništa nego da treba lepo da razgovara. Neće, jer ni s njim nisu lepo razgovarali u trenicima kad mu je najteže i kad se bori sa svojim velikim emocijama.

Onog momenta kad se vaše dete smiri, znajte da je shvatilo da na njegove vapaje za pomoć niko neće odgovoriti. Deci su potrebni odrasli da ugase tu vatru koja ključa, potrebno im je naše strpljenje, pažnja i razumevanje za njihova osećanja. Mirne reči i zagrljaji. Ako se sklonite od njih u tim trenucima, to je kao da ste pustili vodu u šerpci da „ukuva”. Neće oni u tim trenucima razmišljati šta su pogrešno uradili i kako da sledeći put budu bolji. Deca nemaju kapacitet za nešto tako sofisticirano. Sve što će naučiti jeste da treba da potisnu svoje emocije ako žele da ih roditelji ponovo vole.

Da li je sada jasnije zašto su mnogi odrasli emotivno zatvoreni, kad imamo u vidu da su ovo metode koje su naši roditelji koristili kad smo bili deca?

3. Deca se osećaju podjednako loše kao i mi kada imaju emotivnu krizu

Biti roditelj u trenucima kada dete ima emotivni ispad je zaista teško. Vrlo često možete imati osećaj da dete pravi scene samo da bi vas nerviralo. Uvek izaberu najgori trenutak – kada ste umorni, kada žurite ili kada ste negde napolju. Sve što tad osećate je stid, bes, nemoć, čak i gubitak samokontrole. Ali zaboravljate jednu stvar – vaše dete oseća to isto! Ne mislite valjda da oni uživaju u tome što imaju emotivnu krizu? Zamislite na trenutak kako je to biti dete u tim trenucima. Osećate se da nemate kontrolu nad stvarima koje vam se dešavaju, a osoba kojoj najviše verujete i koju najviše na svetu volite vas potpuno ignoriše baš onda kada vam je najpotrebnija.

Koliko god da je teško roditelju čije dete prolazi kroz napad histerije, uvek imajte na umu da je detetu JOŠ teže.

4. Deca često imaju ispade jer osećaju da gube kontakt sa roditeljima. 

Jedan od najčešćih uzroka tog čuvenog bacakanja i histerije je zapravo osećaj deteta da nema dobru komunikaciju sa roditeljem. Da li je to nešto krupno, poput dolaska brata ili sestre na svet, maminog povratka na posao, zbog čega manje vremena ostaje za dete ili su u pitanju svakodnevne obaveze zbog kojih nemate dovoljno vremena za dete – oni to osećaju. Ovaj nedostatak komunikacije i zajedničkih trenutaka čini decu veoma ranjivom, zbunjenom, uplašenom.

Evo jednog primera. Zamislite svog supruga da večeras dođe kući sa drugom ženom i da vam kaže: „Zdravo dušo. Ovo je moja nova žena, ona će od sad živeti sa nama i pomagaće ti u svemu. Ja tebe volim isto kao i pre, a vas dve treba lepo da se slažete i da se volite.” Kako biste reagovali? E pa, kad dovedete drugu bebu kući, upravo tako se oseća vaše dete. Da li je onda čudno što se ne ponaša onako kako ste očekivali? A zamislite sad, da na njegove ispade i emotivne krize izazvane ovom promenom, vi odgovorite kaznom ili ignorisanjem, umesto da mu pomognete da razume novonastalu situaciju?

Ne, dragi roditelji. Kad vaše dete ima emotivnu krizu/ispad/tantrum, kako god ga zvali, kazna i ignorisanje nisu rešenje. Tada im je potrebno više komunikacije s vama, a ne manje.

I ne, to ne znači da im date sve ono što požele kad imaju napad razmaženosti, kako to roditelji vole da zovu. To znači da budete uz njih, da im hiljadu puta ponovite zašto nešto ne može, smireno i s puno ljubavi. Čak i ako imate osećaj da vas uopšte ne slušaju, to ne znači da imate pravo da se isključite.

Izvor: huffingtonpost.co.uk

Priredila: A. C.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


7 komentara na "Zašto nikada ne treba da ignorišete ili kažnjavate histerično dete

  1. Anet kaže:

    Ode mojih 5 minuta zivota a ja ne saznah kako da “komuniciram” sa detetom od 20 meseci koje histerise…da sednem da mu objasnim? ma hajte molim Vas. Na ovom uzrastu nekad je i prihvatljivo ignorisanje pre nego da mu dam cokoladu ili ga zagrlim jer time saljem poruku da je histerija skroz okej…roditeljstvo nije egzaktna nauka i ne mozete isti obrazac da koristite i u knjigama i u zivotu, ovde 2 i 2 nisu 4, nazalost; ima dosta “faza” u periodu odrastanja, i taman posla da su moji roditelji reagovali na svaku- ja ni sa cim ne bih uspela da se izborim sama; neke faze su kratke i prolaze same od sebe; pri tom da istaknem da sam prosvetar i pedagog, a ujedno i majka, tako da ne pricam napamet!

    1. Lara kaže:

      Tako je, koleginice 🙂 Ovi “strucnjaci” sto pisu ovako nesto, ocigledno nikada nisu bili u dodiru sa decom. Teorijski je mozda to tako, ali u praksi totalno drugacije.

    2. Marija kaže:

      Dete je dovoljno zagrliti i pomoci mu da prodje kroz frustraciju.

      1. Mama kaže:

        Zagrliti dete koje histeriše, i otima se svom snagom bilo bi jednako rvanju, sa velikom verovatnoćom povreda kad se razmaše rukama otrgne i padne.

    3. Blanka kaže:

      Ja sam iste struke kao Vi. Kao roditelj pravim greske, citam, ucim, pravim greske, popravljam i ide zivot. Ne mogu ni da zamislim kako ce to sve ispasti, ali se trudim i nadam najboljem za svoje dete. Nas su zaista drugacije vaspitavali i nismo bili centar sveta. Pravila su se jasno znala, dobijali smo i batine ponekad, svi su ucestvovali u tom i takvom vaspitanju. Sad smo u nekom novom modu. Vreme ce pokazati. Ja imam poznanicu koja svaki put kad dete je frustrirano i histerise klekne pred njega i pokusa saznati sta ga muci. Okolina na to gleda u cudu, ali njeno dete se lepo razvija, sada vec artikulise svoje potrebe…ucimo…

  2. Roda kaže:

    Razgovor u toku histerije ne može da se obavi. Često ni posle histerije. Ako histerijom dobije šta želi, to će mu biti obrazac daljeg ponašanja. I nije istina to što pišem, ne znam ko je tekst pisao ali očigledno nema dovoljno kontakta sa decom. Ignorisanje je pravi izbor. Roditelj bi morao da se ljuti zbog histerije jer je to nepoželjan vid ponašanja. Gledala sam roditelje koji grle i teše dete pa su to radili i kada je dete krenulo u školu. Neretko i kao odrasli ljudi. Tekst je pisao zaštitnički roditelj koji će verovatno stajati na strani svog deteta i kroz razne druge krize odrastanja. Histerija ili bes se ne tolerišu. Razgovor je uvek tu, i uvek će biti. Ali prvo ćemo ga ignorisati i biti ljuti zbog nepriličnog ponašanja. Nezrelo ponašanje koči sazrevanje emocija i kao takvo ga ne bi trebalo podržavati. Primer sa dovođenjem bebe u kuću je više nego neuk. Deca se pripremaju za dolazak novog člana porodice. Nema razloga za bes. Tekst je nepotkrepljen realnim činjenicama.

  3. Jelena kaže:

    A šta će biti ako se mi “prekuvamo”, dok se u detetu “kuva”?…

    -Današnja deca vrište, urlaju, histerusu, probiju mozak roditeljima i onima sa strane, prolaznicima, a mlade mame ne znaju sta ce. Moja pokojna baka bi me klepila preko usta, pa bih brzo naucila da ne urlam za svašta!!!

    – Zato danasnja deca, pijana, ginu po putevima vozeći 200 na sat. Titrate od malena, ugadjate, udovoljavate, smirujete, a ne cenite svoje UŠI, svoju LIČNOST, i SEBE….
    Dete mora da zna kad je DOSTA i gde su mu GRANICE!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama