Зашто очекујемо да то дјеца могу, кад ни ми одрасли не можемо
Зашто?
Провеле смо диван викенд нас двије. Чини ми се да увијек из времена проведеном с њом и њених 3.5 године живота (што она рекла “усколо 4”) ја више научим него она, али вријеме ће показати.
Будући да ме ништа није бољело и нико ми није посебно ишао на живце, мој апсолутни фокус је био на Лоли (дјетету, не порталу) и то ми је дозволило да пропитам оно о чему одавно размишљам: Шта је све оно што очекујем од ње да може, а ја не могу. Феноменалне су то ситуације и ствари, ја кад вам кажем.
ЉУДИ И ОДНОС ПРЕМА ЉУДИМА
Ево да вас питам: Да ли се ви стварно обрадујете свакој особи коју сретнете? Загрлите је? Пољубите? Ууууувијек сте расположени за разговор и одговарање на питање? Не причам о бонтон минимуму. Причам о свему преко.
Е, па шта год да сте одговорили у себи, знам да то не радите. Зашто онда очекујемо то од дјеце? “Хаајде загрли тету!” “Пољуби је, шта фали” – још се и љутнемо ако дијете које постане објекат, а требало би да је субјекат, то одбије.
Вољела бих да је неко са мном разговарао као ја са Лолом и да ми је објаснио да, да морам рећи “Добар дан, довиђења, хвала, пријатно”, али не, не морам ником баш, па ни мајци, да дозволим да ме љуби.
И онда мени моја Лола каже: “Мама, ја не волим да се љубим.” У реду је, има времена, завољећеш ?
2. ХРАНА И ОДНОС ПРЕМА ХРАНИ
У Лолином одгоју то ми је највише суза узело. Њене фазе кад није хтјела да једе. А сад кад размислим, она није јела онолико колико сам ја замислила да би она требало да поједе, она је јела колико је њој било довољно. Акценат на ЊОЈ и ДОВОЉНО.
Лола је иста мама своја кад је храна у питању. Немој мљецаво, немој да експериментишемо, дај сира и сланине и све супер. Рекли бисте ви, па на шта се жалиш?
На своја очекивања од ње!
Лола једе кад је гладна, једе колико може и једе што воли. Воли, да.
Три ствари морамо имати на уму:
-ако их стално тјерамо да једу – храна ће постати нешто што ће имати негативан предзнакважно је да ПРОБАЈУ – инсистирам на том једном залогају, јер они су мали и не знају какав укус има сва храна. Један залогај па попричамо
Наше довољно није што и њихово довољно – њихов желудац је много мањи од нашег
3. “НЕМОЈ ПЛАКАТИ”
Хајде ти немој плакати кад ти се плаче. Или још боље – престани плакати кад ти неко каже “Престани”. Ма нема шансе!
Мало на шта полудим као кад кмези. Оно – пренемаже се. Замолим је сталожено да исту ту реченицу понови нормалним тоном. Јер то кењкање је непотребно, сморно и ником ништа добро не доноси.
Али кад плаче – па макар било и без разлога (из мог угла, из њеног сигурно постоји) стварно покушавам да будем одрастао човјек који разумије да су сузе океј (не иде ми увијек, али трудим се). И кажем јој да је у реду да плаче, ако жели можемо да причамо о томе, загрлим је, умијем, будем ту. И покушавам да не изговорим “немој плакати”.
Јер јој тако негирам емоције.
Јер кад буде имала за шта стварно да плаче, гутаће, а то није добро.
Јер су сузе стварно океј и некад је то као туширање, прија.
Нек плачу. Проћи ће.
Бранкица Раковић
Извор: Лоламагазин