Испратила сам, не претерано пажљиво, али крајичком ока, хајку која се ових дана води против књиге „Научите дете да спава“. Књигу сам прочитала пре седам година и не сећам се сваког детаља. Сећам се да сам много тога корисног и паметног из ње научила. Сећам се и методе која је засметала свим потписницима петиције. Нисам је применила. Не зато што ми је била страшна. Не зато што сам мислила да ће моје дете имати трајне последице (и, како рече једна од потписница петиције, завршити у Палмотићевој). Него једноставно зато што сам изабрала друго решење. Јер нисам морала да прибегнем овој методи.
Као што и Невена у књизи напомиње, ова метода НИЈЕ за сваког нити је нешто што се препоручује као једини исправан начин стицања добрих навика у спавању. Али постоје маме за које ово јесте решење.
Замислите себе, као маму врло захтевног детета, или чак близанаца или двоје, троје деце са малом разликом. Немате помоћ од бака. Супруг ради читав дан, некад и ноћне смене, а ви падате од умора. Недостатак времена за себе, промене које сте доживели у свом телу и својој души, осећај да сте потпуно сами и да све радите погрешно чине вас веома нервозним. На све то, ту је дете које вас тражи, ком требате, можда на сваких сат времена у току ноћи. То је дете које је заспало можда на вашим рукама и сад се, преплашено, пробудило на другом месту. А ви немате снаге да подигнете себе. Фрустрација и нервоза расту муњевитом брзином, дете то осећа и не жели да спава. Али ни ви не можете више. Од свега вам је сан најпотребнији. Из ноћи у ноћ, своје незадовољство, умор и нервозу преносите на дете.
Ако сте се пронашли у овој причи, ако не успевате да пронађете начин да се суочите са немирним и нередовним сном свог детета и тиме што му непрестано требате будни, ова метода можда јесте за вас.
Ако сте мама која има помоћ баке, дадиље, којој супруг не ради од јутра до сутра или сте једноставно супер-мама којој сан и није толико потребан – браво за вас! Али ако нисте, то није разлог да се стидите.
Упркос томе што ова метода никад не би била мој лични избор и што је не бих препоручила онима који имају снагу да се изборе са неспавањем своје деце, за маме које други начин не проналазе – студије, објављене прошле године на Science Daily, показале су да дугорочно, она НИЈЕ штетна за дете.
То што Невена предлаже чак и није cry-it-out метода
Невена у својој књизи предлаже да се дете и његово понашање врло пажљиво прате и да родитељ ОДГОВАРА на потребе и позиве. Дакле, нећете оставити дете да плаче док се не успава, већ ћете улазити и показати му да сте ту. Помазићете га и нежно му се обратити. И тако више пута. Невена каже да можете ући на сваких 5 минута и да је и то довољно да постигнете резултат. Ја мислим да не чекате дуже од 3 минута. Али ја нисам психолог, као ни oни који су покренули петицију. Па, 3 минута мора да сачека и сваки пут кад одете до тоалета или кад радите нешто што не можете да прекинете истог тренутка. Важно је да дете заспи у истом оном окружењу у ком ће се у току ноћи и будити и ту је заправо велики део осећаја сигурности.
Када су ме потписнице петиције питале да се укључим и подржим их, уз напомену да “родитељи који прибегну овој методи штете психо-физичком развоју деце“ (иако се у књизи и не ради о cry-it-out методи како су је представили), моја прва помисао је била – па добро, хоћемо ли сад напасти и индустрију адаптираног млека, а с њима и маме које не доје? Јер, и међу њима има оних које су то одлучиле иако су можда могле да покушају. Или оних које су покушале и схватиле да им је то сувише стресно. Постоје истраживања која су показала да је за правилан развој детета дојење далеко боље решење од формуле, чак и да су дојена деца здравија и паметнија. Па ипак, њихове маме имају права да кажу – ја то не могу. И то право и треба да имају. Зарад свог менталног здравља, а самим тим и правилног развоја њихове бебе.
Хоћемо ли осудити маме које нису запослене или које, можда, не морају да раде, што децу шаљу у јаслице? Стенфорд универзитет спровео је истраживања чији резултати кажу да рани одлазак у колектив и рано образовање може бити стреснo за дете, a бројни стручњаци га не препоручују сматрајући да социјализација постаје важна тек у 3. години. Пре тога, деци је потребна само бескрајна љубав и сигурно кућно окружење. Да ли би, онда, и ове маме требало едуковати да је боље да, ако баш не морају, уопште не раде, да зарад дететовог правилног развоја занемаре своје потребе потпуно, дају отказ и посвете се само детету?
Не, јер нису све маме исте. Не, јер као што је мамина нервоза јер мисли да јој је беба гладна много штетнија од тога што ће беба пити адаптирано млеко, тако је и фрустрација коју неиспавана мама преноси на дете много штетнија од методе коју Невена предлаже. Јер, опет, ово није метода која препоручује да дете оставите да се успава плачући.
Ако можете, дојте своје бебе. Потрудите се. Ако не можете, не пребацујте себи. Вашој беби битнији је ваш осмех и мир од млека. Нисте због тога ни мрву мање мајка, од мама које доје.
Ако можете, будите с дететом код куће до треће године. Ако не можете или не желите да напустите посао, онда немојте. Детету требате задовољни и испуњени, а не усамљени и нервозни.
Ако желите, спавајте са својом бебом. Нећете је размазити тиме нити је научити да манипулише. Ако не желите, ако не можете, ако сте уморни, ако сте под стресом, потражите начин да беба научи да спава. Онај који вам се учини као најбољи, онај који ће значити минимум стреса и за бебу и за вас.
А. Цвјетић