Зашто постајемо лажни моралисти са реакцијом: “Ијуу дете се баца на под, вришти…”

мај 18, 2019

“Моје дете је угризло/ударило друго дете”
“Он баца ствари, баца се уназад, удара ме”
“Он неће да једе, неће да ме послуша”
“Она је тврдоглава”
“Он/а не зна да се игра, неће да дели играчке.”
“Сто пута говорим једну исту ствар”

Ово су најчешће реченице са којима ми се родитељи јављају на саветовање.

Одговор је за све сличан: како се дете осећа у том тренутку? Због чега? Ког је узраста? и онда чувена реченица: СВЕ ЈЕ ТО НОРМАЛНО!

Није нормално очекивати од детета млађег од 3 године да зна да се игра са другом децом, да зна да дели ствари (јер још није научило и да има своје ствари), да зна да каналише и контролише свој бес (са правом најчешће изазван), није нормално очекивати да дете нема своје мишљење и да оно ништа не зна, да не постоји, да не осећа и да на то нема право, да то није битно и да је мање важно (од онога што родитељ или публика тог догађаја осећају, мисле и раде).

Децу треба учити (годинама) да нешто не може сада и одмах, да нешто не смеју да узимају, да не смеју то да раде али их не треба казнити додатно због испољавања незадовољства после нечег што им нисмо дали. И нама када неко стане на пут, када нам нешто није дозвољено, када нас спутавају у напредовању у каријери, није свеједно, љути смо, бесни, фрустрирани.

Зашто бисмо те емоције забрањивали деци да испољавају? Јел није примерено на јавном месту или пред другима да буду бесни и љути?

Јел љутња забрањена?

Зашто постајемо лажни моралисти са реакцијом: “Ијуу дете се баца на под, вришти, ццц, свашта, какви родитељи, каква неваспитана деца (ја никада нисам неваспитан, никада не вичем у кући, никада нисам љут/а, никада не оговарам, нисам саркастичан/чна, пасивно агресиван/на итд..)”

Проблем је што одрасли нису у контакту са својим бесом, са својом љутњом, што не знају шта ће са њом, или да је прикривају (па да та енергија излази кроз психосоматске болести) или је преливају на партнере и децу, после им остаје осећај кривице да су претерали – и јесу, јер тај вишак енергије који се појави ако се издеремо на дете што је нешто просуло, не припада њему него нашим проблемима у којима нисмо показали потребну агресију (на конструктиван и зрео начин).

Из тог разлога најчешће се и бес као веома корисна и потребна основна емоција, као и туга, (и све емоције осим радости и одушевљења које ово друштво сматра пожељним), потискује, забрањује, а онда се враћа у свом тежем и горем облику, на погрешном месту, у погрешно време и у погрешним односима.

Из тог разлога је неопходно да будемо људи, да се не претварамо да то нисмо, а нисмо савршени и без грешака и мана ( којом год професијом се бавили) које изазивају потребно разочарење у себе, тугу, бес, рањивост, беспомоћност и остали дијапазон емоција са којима треба да будемо на “ти”, да их пригрлимо, прихватимо, испољимо како бисмо их превазишли.

Када то покажемо деци, како падамо и устајемо, како испољавамо све емоције, како их контролишемо и како их превазилазимо тада ћемо им давати најважнији пример и учити како да буду своји, емоционални писмени, интелигентни, одлучни, храбри и срећни.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Зашто постајемо лажни моралисти са реакцијом: “Ијуу дете се баца на под, вришти…”"

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама