Радна група за спречавање насиља у установама образовања и васпитања усагласила је листу мера које треба предузети како би се школе ефикасније суочиле с проблемом насиља. Неке од мера које су прихваћене су, између осталог, да ће оцена из владања улазити у просек, да ће бити повећан број педагога и психолога, као и да ће бити онемогућено исписивање из школе ученицима све док се против њих води дисциплински поступак.
Ипак, одлука да казне за родитеље чија деца врше насиље буду веће изазвала је највише пажње и наишла на највеће одобравање просветне и шире јавности. Због чега је то тако, није сасвим јасно, ако знамо да ни пре тог повећања износа за казне није забележено да је икад иједна таква санкција донета нити да је некад родитељ платио чак ни ону минималну казну од 5.000 динара. Разлога има више – од тога да је у таквим ситуацијама одговорност родитеља тешко доказива, до чињенице да школе управо из тог разлога избегавају да воде овакве спорове.
Председница Прекршајног суда у Београду Оливера Ристановић каже да у пракси није било примера да се због насиља које ученици изврше у школи, подносе захтеви за покретање прекршајног поступка.
– Родитељ је законски заступник детета, али у тренутку када дете уђе у школу дужан надзор над њим врши школа, а не родитељ. Питање је како би се у доказном поступку то завршило, јер је Законом о прекршајима прописана одговорност родитеља када је дете учинило прекршај због пропуштања дужног надзора родитеља, усвојитеља, старатеља, односно хранитеља, а ова лица су била у могућности да такав надзор врше. Не може се приписати одговорност родитељу уколико он није био у могућности да врши надзор над дететом за време док је у образовној установи. – каже Ристановић.
– Постоји читав низ радњи које би олакшале доказни поступак, од тога да је школа указивала родитељу на дететово понашање, да су обављани разговори код психолога, педагога и наставника са којим постоји проблем, да је вођен дисциплински поступак и да о свему постоје записници, односно некакав писани траг. Ако је школа све то предузела, документовала да је указивала родитељу да се дете непримерено понаша и на крају поднела захтев за покретање прекршајног поступка, онда се дететово понашање може приписати родитељу на терет јер је пропустио дужан надзор – рекла је Ристановић за Данас.
Школска пракса, међутим, показује да директори често оклевају да покрену васпитно-дисциплинске поступке управо јер у тој процедури има доста проблема, а ретко ко се одважи да у целу причу укључи и суд.
Говорећи о мерама које је Министарство просвете усвојило, председница Уније синдиката просветних радника Србије Јасна Јанковић истиче да је њен синдикат инсистирао на томе да треба пажњу посветити превентивним, а не казненим мерама.
– Једино појачан психолошко-педагошки рад може да да озбиљније резултате. Потребно нам је још стручњака у школама и педагога и психолога и дефектолофа и специјалних педагога и социјалних радника и логопеда. – каже Јанковић и додаје да је усвајањем ових мера направљен добар помак.
– Нисмо били против повећања казни, али је велико питање како ће то надаље функционисати, када до сада није никако. – рекла је Јанковић.
Оно чиме би се корисније било бавити, уместо повећавањем износа казни које свакако никад и не бивају изречене, јесте начином да се школе оспособе да такве ствари могу да изгурају до краја. У ситуацијама када то није случај, повећање износа минималне казне не доноси никакву промену.