Израз Потемкинова села настао je у XVIII веку и везу-је се за једну познату историјску личносг – за име Георгија Александровича Потемкина, или, како Руси кажу – Патјомкина (1739-1791).
Потемкин је био руски кнез, уз то генералфелдмаршал и љубимац царице Катарине. Њену наклоност стекао је још 1762. године, када је, као гардијски официр, одиграо одлучујућу улогу у дворском преврату којим је Катарина преотела власт своме мужу цару Петру Фјодоровичу. Као личност од царичиног поверења, врховни 18 командант војске и први министар, он је имао огромну власт и утицај у Руском царству. Учествовао je у првом рату Катарине с Турцима, који је вођен 1768-1774, a у другом рату, 1787-1791, био је главнокомандујући руске војске.
Када су, после првог руско-турског рата, Крим и северне обале Црног мора припојени Русији, Потемкин је приступио колонизацији новоосвојених крајева. Да би показао брз и успешан развој и економски процват тога подручја под руском влашћу, организовао је, 1787, тријумфално путовање царице Катарине на Крим. Свечаној колони придружио се и аустријски император Јосип, под именом грофа Фалкенштајна, а ту су били и амбасадори великих сила, међу њима и француски посланик, гроф Сегир.
Пошто стање у Новорусији није било ни издалека онакво каквим га је – да би себи прибавио још већи утицај и славу приказивао Потемкин (јер тамо је било чак и побуна), он се трудио да пред очима царице Катарине и њених гостију на разне начине дочара идиличан живот тамошњег становништва. Зато је наредио да се дуж императоркиног пута изграде насеља, која су била само празне декорације (кулисе). Сељаци доведени из других крајева, у свечаном, празничном руху и са букетима пољског цвећа, дочекивали су Њено царско величанство на појединим станицама да би одмах затим били пребацивани даље према Криму и појављивали се у истој улози више пута. Уз саму цесту биле су сложене гомиле врећа, које су уместо жита биле набијене песком. У Кремчугу и другим градовима кроз које је пролазила свечана колона били су засађени бујни паркови и алеје, који су се десетак дана касније сушили и нестајали. У Херсону Потемкинови су људи саградили тврђаву, коју је срушила прва олуја, а ту је била и лађа, која се није могла спустити у воду, јер би одмах потонула.
Сва та раскош и богат живот становништва које је Потемкин показивао Катарини и њеној пратњи били су, дакле, обична превара, обмана и лаж. To није могло измаћи оштром оку присутних странаца, поготво дипломата, па се о Потемкиновој обмани почело навелико писати. Царица Катарина покушавала је да оповргне гласове о томе, који су и до ње допирали, али без успеха. Сведочења очевидаца била су уверљивија. Тако је француски посланик Сегир, учесник у свечаном походу, у својим Мемоарит оставио, поред осталог, и овај запис: Традови, села, салаши, а понекад и обичне колибе, били су тако украшени и маскирани тријумфалним капијама, гирландама цвећа и накићеним архитектонским декорацијама да је њихов изглед обмањивао, преобраћајући их у нашим очима у велелепне дворце и раскошно изграђене вртове…“
Велики број написа о Катаринином путовању на југ, у којима су раскринкаване Потемкинове подвале, довео је до тога да се већ двадесетих година XIX столећа почео употребљавати израз Потемкинова села. Касније се он проширио у многим језицима, па се и данас употребљава у значењу: „обмана“, „смишљена варка“ или „лажни блесак који сакрива неуспео садржај нечега“.
И у нас се тај израз често употребљава, што није ни чудно, јер у нашем друштву има доста лажног сјаја, идејних кулиса и фраза иза којих не стоји ништа, осим сиромаштва и празнине, који се никаквим обманама не дају сакрити. Зато у новинама често можемо прочитати овакве наслове:
Потемкинова села у „Цшкарни“ или: Потемкинова економија и сл. У једном листу објављен је и чланак под насловом Потемкинови аутобуси. У поднаслову се објашњава о чему се, у ствари, ради: „Да би показали телевизијским сни-матељима каква, тобоже, неописива гужва влада на аутобуској станици и како је оправдано градити још један такав објекат, возачи врњачког ‘Аутопревоза’ изгурали су на станицу све своје аутобусе.“
Тако смо, ето, поред Потемкинових села, добили и изразе Потемкинова економија, Потемкинови аутобуси, па чак, у једном случају, и Потемкинови тенкови.
Ипак, израз Потемкинова села је онај први и прави и он се употребљава у сваком случају када је реч о обмани, смишљеној варци и сл. Тако, онда, можемо говорити, најчешће с правом, о Потемкиновим селима у нашој привреди, култури, школству и другим областима друштвеног живота. Сгога је и јасно што нам се све тако брзо руши, као она Потемкинова тврђава у Херсону, на обалама Црнога мора.
Милан Шипка