Ко је била најпаметнија Београђанка 20. века?

16 јануара, 2016

Тог 16. јануара, 1922. године, одбрањен је докторат на Београдском универзитету. Чињеница сама по себи није ништа посебно, али је кандидат била Ксенија Атанасијевић, прва жена која је стекла титулу доктора наука на нашем универзитету и вероватно најпаметнија Београђанка у историји. Иако је наш град тиме прескочио једну огромну баријеру у родној равноправности, ипак у средини каква је била српска чаршија тога доба, један овакав догађај није могао да прође незапажено, нити без последица, већ је обележио почетак једне богате, али мучне научне каријере.
Ksenija-Atanasijević-.jpg57-620x330Ксенија Атанасијевић рођена је 1894. године у Београду где је завршила гимназију и уписала студије филозофије. Тада је страх и трепет за студенте био професор Бранислав Петронијевић, научник светског гласа, али чија предавања су била толико дугачка и напорна да се дешавало да понеки студент падне у несвест. Професор Петронијевић је врло брзо увидео велики таленат Ксеније Атанасијевић и изабрао је за свога асистента. Боравила је на усавршавању у Паризу и Женеви, а до 1922 припремила је докторат под називом »Бруново учење о најмањем«. Обилазећи Европу прикупила је доста података о животу и делу Ђордана Бруна, тако да је већ са 28 година била спремна да брани једну такву дисертацију. Одбрана доктората је била ригорозна. Комисију су чинили угледни професори Бранислав Петронијевић, Милутин Миланковић, Драгиша Ђурић, Веселин Чајкановић и Никола Поповић. Да би предупредио трачеве о његовој сентименталности према кандидаткињи, професор Петронијевић је био екстремно ригорозан, надмашио своју пословичну строгост и без обзира што је дисертација из области филозофије, постављао питања из више математике. Међутим Ксенија Атанасијевић се врло темељно припремала, тако да је била спремна и за математичке формуле и једначине, па се великану наше науке Милутину Миланковићу отео један крајње непримерен коментар, далеко испод академског нивоа: „Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!“. Другим речима кроз целу одбрану се провлачила неизговорена теза, да је »кандидаткиња паметна као мушкарац«
После овако ригорозне, али успешне одбране, било је природно да Ксенија Атанасијевић добије место доцента на Универзитету. То се и десило неку годину касније, али је цела њена каријера сасвим супротно од једне академске ширине, била испуњена лажним оптужбама и чаршијским оговарањима. Више пута је оптужена за плагијате, али без иаквих доказа. У опструкцијама њеног напредовања било је свакавих разлога, само не оних научне природе. Навођено је како »У неким крајевима у Србији жене и даље љубе у руку мушкарце, а ви хоћете да катедру доцента дате једној младој девојци«, а појединци су јој замерали како се »недовољно учтиво јавља мушкарцима«. После свега она, немајући снаге за даље сукобе 1936. године напушта универзитетску каријеру. Игром судбине исте године Енциклопедија Британика сврстава њену дисертацију на списак релевантне литературе за проучавање личности и дела Ђордана Бруна. И поред позива из иностранства, она не напушта земљу и остаје да ради  у Министарству просвете, потом у Универзитетској, па у Народној библиотеци. Њен опус износио је преко 400 научних текстова и књига.
Током рата, одбија да потпише »Апел српском народу« услед чега бива хапшена, али преживљава рат. После рата бива опет хапшена од стране нове народне власти, као реакционар, па убрзо пуштена уз губитак грађанске части, а њена дела бивају забрањена. Умрла је у Београду 1981. године. Како није имала наследника, њен гроб је касније срушен и прекопан, тако да се данас не зна ни где су земни остаци, нити постоји споменик овој најпаметнијој Београђанки.
Извор: Фејсбук, Ненад Бањац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама