Кад директор школе у Нишу професора математике тражи преко огласа на друштвеним мрежама, а час физике држи професорка географије јер друге опције нема, време да се почнемо да бринемо одавно је прошло. Национална служба за запошљавање је овог пролећа забележила да је наставник физике био тражен скоро исто колико и пекар, а наставник биологије колико и тапетар. На Физичком факултету у Београду се прошле године у првом уписном року за смер за професора физике пријавио само један кандидат. На ПМФ-у у Новом Саду, за професора хемије – двоје.
Шта показују бројке
Сваке године у Србији у пензију оде између 2.000 и 3.000 наставника и професора, а нова генерација која би требало да их замени – танка је. Министарство просвете је ове године саопштиоло да недостају наставници математике, физике, хемије, биологије и географије, и најавило да разматра да ове професије добију статус дефицитарних занимања, што би аутоматски значило корекцију коефицијента и веће плате. Постоје и далекосежније пројекције: према једној анализи објављеној крајем 2023. године, у наредних пет година Србији би могло да недостаје између пет и седам хиљада наставника.
Зашто плата није (једини) одговор
Иако је плата испод просечне засигурно велика кочница младима кад бирају професију, декан Хемијског факултета, Горан Роглић, каже да је ствар дубља од цифре на платном листићу:
„Примања су им испод сваког људског достојанства.“
– Горан Роглић, декан Хемијског факултета у Београду, за Нова портал.
Декан Физичког факултета у Београду, Воја Радовановић, додаје тој слици и дугорочну димензију проблема:
„Уколико не буде имао ко да предаје деци, неће бити добрих лекара, инжењера…“
– Воја Радовановић, декан Физичког факултета у Београду, за Еуроњуз Србија.
Дакле, низ је проблема који младе удаљавају од наставничке професије, а ово су само неки од њих:
Губитак ауторитета и правне заштите наставника. Декани наставничких факултета су прошле јесени, у заједничком писму надлежним институцијама, написали да су „сведоци алармантне ситуације у просвети која прети потпуним колапсом“, помињући талас отпуштања и дисциплинских поступака против просветних радника.
Негативна селекција на наставничким смеровима, дуго препозната у региону: факултети споро прилагођавају програме потребама праксе, па најбољи студенти природних наука бирају истраживачке или индустријске смерове, а наставнички остаје као резервна опција.
Радно оптерећење и стрес без одговарајуће подршке – администрација, велики број часова, одсуство менторства младим наставницима на почетку каријере.
Регионална неравнотежа – млади из мањих средина одлазе на студије у веће градове и ретко се враћају, па школе у унутрашњости остају без кадра.
Стамбено питање – посебно за младе наставнике које школа прима у средине где немају где да живе.
Роглић је, коментаришући однос власти према просвети у једној каснијој изјави за Данас, отишао и корак даље, оцењујући да већ сама теза да је „образовање роба која се продаје на тржишту“ довољно говори о приоритетима надлежних. Док год се о образовању говори у категоријама тржишта и трошка, а не улагања и достојанства професије, плата сама неће привући, а ни задржати, младе људе у учионицама.
Ово препознају и сами актери система: декани осам факултета Универзитета у Београду (математичког, физичког, хемијског, биолошког, географског, филозофског, филолошког и факултета за физичку хемију), заједно са Друштвом директора школа Србије и репрезентативним синдикатима, потписали су такозвану Платформу за спас образовања, тражећи да држава преузме пуну одговорност и формулише јасну, дугорочну стратегију – не парцијалне мере.
Шта се до сада покушавало – и зашто то није довољно
Две мере су тренутно на столу:
Статус дефицитарног занимања за наставнике математике, физике, хемије, географије и биологије, који би аутоматски подигао коефицијент зараде. Ово је смислено као сигнал и као краткорочна ињекција, али само по себи не мења услове рада, не решава правну незаштићеност и не дотиче квалитет иницијалног образовања будућих наставника.
Привремено ангажовање пензионисаних наставника, предлог синдиката који министарство разматра. Лидија Радуловић са Филозофског факултета упозорава да ово може бити корисно искључиво као прелазно решење.
Обе мере лече симптом. Платформа за спас образовања, с друге стране, тражи нешто што је теже спровести, али суштинскије – системску промену која повезује плату, законску заштиту, упис и регионални развој у један пакет. Проблем је што ни та платформа, иако постоји од 2023. године, до данас није добила формалан одговор. Радовановић је за Данас, поводом најављеног сусрета са премијером и министром просвете, рекао:
„Речено је да ће нас звати на разговор… али до тога још није дошло.“
– Воја Радовановић, декан Физичког факултета у Београду, за Данас
А шта би могло ЗАИСТА да помогне
Уместо једне мере, потребан је координисан пакет – јер свака мера појединачно решава само део проблема, а преостале слабости у систему поништавају тај ефекат.
1. Материјални статус као улазна карта, не као једино решење
Повећање плата од 30 до 50 одсто изнад просека зараде у Србији, које тражи Платформа за спас образовања, има смисла као порука о вредности професије – али треба га спровести заједно са осталим мерама, јер само повећање плате, без промене услова рада, привући ће људе који ће убрзо отићи из истих разлога због којих данас одлазе и садашњи наставници.
2. Законска заштита интегритета и ауторитета наставника
Јасна правна регулатива која дефинише шта наставник сме, а шта ученик и родитељ не смеју, уз брзе и предвидиве механизме заштите кад дође до сукоба. Ово је, судећи по тону прошлогодишњег писма декана наставничких факултета, данас подједнако хитно питање колико и плата.
3. Реформа иницијалног образовања наставника
Не само снижење школарина (што факултети већ раде), него суштинска промена програма: више праксе у школама током студија, менторски рад са искусним наставницима, и селекција која не третира наставнички смер као резервну опцију за оне који нису уписали „јачи“ смер исте дисциплине.
4. Регионалне стипендије са обавезом повратка
Предлог из Платформе – додела стипендија студентима из мањих средина уз обавезу да одређени број година раде у свом региону – директно циља географску неравномерност недостатка кадра, која је данас најизраженија на југу Србије. Декан Шећеров, коментаришући висину такве стипендије, каже кратко: „што више то боље“ – али наглашава да одлука о износу није на факултетима, него на држави. Декан Математичког факултета, Зоран Ракић, илуструје и зашто је регионална везаност битна: причао је о младићу из Брзећа који је дипломирао на ДИФ-у, а у основној школи предаје и математику и хемију – дакле, ван своје струке, у средини где другог кадра нема.
5. Решавање стамбеног питања младих наставника
Без субвенционисаног или обезбеђеног смештаја, млади наставник тешко прихвата посао у мањој средини, колико год стипендија или плата била привлачна на папиру.
6. Краткорочне премошћујуће мере – али са роком трајања и подацима
Ангажовање пензионера или наставника из сродних струка има смисла искључиво као привремена мера, заснована на тачним подацима о томе где и за које предмете недостаје кадар, уз јасан план када и како се та мера гаси у корист сталног запошљавања млађих генерација.
Зашто пакет, а не појединачна мера
Искуство земаља које успешно задржавају наставнике – а то су, према анализама образовних система, по правилу оне које комбинују високе плате са добрим радним условима – показује да само повећање улагања у образовање не доводи аутоматски до бољег квалитета рада наставника или њиховог вишег друштвеног статуса. Потребне су и мере професионализације саме професије, паралелно са новцем.
За Србију то значи: докле год се решење своди на „још једну меру“, ситуација ће стагнирати онако како је стагнирала последњих десетак година, упркос апелима декана и синдиката који трају, формално, од 2022. године. Суштински помак захтева оно што Платформа за спас образовања и тражи – да држава преузме одговорност за координисану, вишегодишњу стратегију, са мерљивим циљевима по предметима и регионима – уместо низа мера које се најављују сваке године изнова, док се број уписаних на физици и даље мери на прсте једне руке.












У тексту није наведен најважнији разлог зашто млади не иду у просвету, а то је немогућност да добију посао за стално. Људи деценијама раде на заменама. Неки су и умрли радећи на одређено и чекајући, што је врло тужно.
U mestu u kojem ja živim odavno postoji nedostatak profesora fizike. Deset puta su me pozvali da idem da radim, pošto sam diplomirani profesor fizike, ali kada sam pitao da li bih dobio stalno zaposlenje, rekli su mi da ne bih, jer o tome odlučuje Ministarstvo.
Ja radim drugi posao i zarađujem tri puta više nego što profesor danas zarađuje. Zato nikada neću otići da radim kao profesor, iako mi je žao dece. Svoju decu sam učim fiziku i matematiku kod kuće.
U redu. Zaposli se, ali radiš na određeno vreme sve do penzije. Tako nijedan student neće želeti da studira.
Drugo: profesori fizike i hemije moraju da trče između 2 i 3 škole, a retko čak i između 4 škole, da bi imali dovoljan broj časova.
Treće: master studije su nepotrebne, jer su 4 godine studiranja sasvim dovoljne za profesora. Čemu još i master, koji košta koliko i ceo fakultet?
To je ključna tačka zbog koje danas studenti ne žele da studiraju teške prirodne nauke.
A tome dodajmo i užasno malu platu, plus nulti kredibilitet profesora.
Zbog toga što je poslednjih 30 godina zapošljavan većim delom najgori deo društva u prosveti. Nepotizam i veza su osnovni činioci koji su bili neophodni da uđeš u život mladih koje su takvi ljudi unakazili. Poslednji primer su blokade. Plata tu igra ulogu jer „hrani“ takve zlotvore i neradnike, njima treba smanjivati platu. Uvedite platne razrede gde će onih 30% poštenih ljudi u prosveti primati veće plate, dok će neradnici primati minimalno i da vidite preporod. Bolje je da u školi radi prvi sa ulice nego neko ko vodi decu u blokade.
Tačno.Radim 35 g. nastavnica sam geografije u 3 škole i sad da biram sigurno ne prosvetu .Odnos države prema novozaposlenim je loš. Otvorite konkurse i zaposlite motivisane nastavnike za rad. Ovo sad je “ popunjeno“ bez stručnosti i po političkoj preporuci.
Fakultet sam zavrsila u roku, sa solidnim prosekom. Radim u prosveti više od 25 godina, imam uspeha i nagrada u radu (bivše učenike koji su upisali „moj“ fakultet, republičke nagrade na takmičenjima itd.), a bila sam 3 meseca u blokadi, zajedno sa svojim (bivšim i sadašnjim) učenicima, koji su me na to i pozvali. Jos neki argument za „nas neradnike u blokadama“?
Stvar je veoma kompleksna i ukoliko se uzme u obzir da školovanje jednog profesora u Srbiji traje 22 godine, može se zaključiti da mi kasnimo ¼ veka za dobrim školstvom.
Problemi, mala plata, rad na određeno, potreba za master studijama su direktna posledica stranačke podele „plena“ kroz ministarstva. Ministarstvo prosvete gleda kako da bude „dobro“ sa ministarstvom finansija i kako da ovoj državi „uštedi“ na radniku pa za plate nastavnika kaže da su „pristojne“. Umesto da rastereti decu MP još više nameta stavlja nastavnicima i komplikuje im i onako tešku situaciju. Nastavnici umesto da uče decu, čuvaju ih i paze da neko nekoga ne pogleda popreko pošto će odmah biti prijavljeni na platformi „čuvam te“. Deprimirani zbog svega toga nastavnici u svojim kućama organizuju privatne časove za decu čiji roditelji mogu da izdvoje 20-30€ za jedan čas. Rukovodstvo ludi zato što od njih MP očekuje da vode paralelno 20 elektronskih programa ili portala kako bi MP u svakom momentu znalo koliko dece gde ima. A deca ko deca, malo bi se družila, malo učila a najčešće ništa ne bi radila pošto su igrice na telefonima mnogo zanimljivije. Pri tome vide i roditelje i nastavnike i predstavnike MP kako bulje u te telefone pa zašto bi oni za to bili uskraćeni? Kao Kusta da je režirao ovaj haos! Možda bi on bio bolji ministar prosvete ali nije u koalicionom delu vladajuće partije!
Suprug i ja radimo kao nastavnici na određeno, na upražnjenim mestima, on već 10, a ja 9 godina. Kada smo zagazili u četvrtu deceniju sa dvoje dece u statusu podstanara, otišli smo svako kod svog direktora i rečeno nam je da cene naš rad, ali da ništa ne mogu da učine povodnom našeg stalnog zaposlenja. Nakon povratka sa porodiljskog, nastavila sam da radim na istom radnom mestu, ali sa normom 50% manjom, sa obrazloženjem da „mora da se plati i zamena“, pa su tako korigovali normu sa 100 na 50 procenata angažovanja i odlučili da nema potrebe da nakon bolovanja vrate na 100%. Kazna zato što sam odlučila da rodim decu? Pritom sam radila tokom cele trudnoće, uzela sam samo porodiljsko odsustvo. Sada cela moja plata pokriva jedino troškove kirije. Kao student generacije osećam se potpuno neiskorišćeno, kao nastavnik necenjeno, a kao čovek poniženo.
Vrlo slično je kod moje ćerke i zeta. Večno na određeno zaposleni, a nisu na zameni. Ne mogu da podignu kredit, žive kao podstanari. Njoj su posle porođaja smanjili normu na pola. On putuje u tri mesta da bi imao punu normu, plaćaju mu oko pola putnih troškova, ostalo on plaća od svoje plate, mislim oko 15 hiljada mesečno. Ne može da koristi javni prevoz, jer do tih mesta u vreme kada on ima nastavu nema međugradskih linija.
Sta si ti Bogu zgresila? Put pod noge i u bolji zivot.
Molim autore tekstova o nedostatku prosvetnog kadra da na prvo mesto stave višedecenijski rad na određeno vreme i potpisivanje ugovora na dva, tri meseca. Ako Društvo direktora i tzv. „reprezentativni“ sindikati u tome ne vide glavni problem što se mladi ljudi ne odlučuju za rad u prosveti, onda nema potrebe da se sastaju i prave „strategije za spas“ i tome slično.
kada neko treba da predaje deci i da svaki dan uči novo iznova i iznova u današnjem vremenu gde veštačka inteligencija završava veći deo posla …. a lakše je da se uslihta i ceo dan surfuje na netu po nekim društvenim mrežama i oglasima … malo partija malo neko javno preduzeće i hop ja sam taj on je moj ili nas je i eto kancelarija za početak nekoliko ljudi u jednoj a kroz koju godinu sam svoj . pa sad biraj oko trista dece nedeljno ili sam i ne moraš ništa samo budi prisutan
ne znate vi koja je to škola najgore organizovana u Srbiji … a to je u Pirotu pa provalije sami … jad i beda … od najbolje jedinstvene škole na teritoriji cele Jugoslavije koja je slala kadrove širom zemlje sad je prokleta avlija sa dva đaka i dva p..ta .