Зашто рађамо децу и како можемо поступити када се наше идеје о срећи и успеху разилазе? Васпитач са дугогодишњим искуством Марина Солотова, размишља о проблемима савремене деце и родитеља и о томе како родитељске амбиције утичу на децу.
„Зашто сте родили дете?”
Ово је питање које често постављам мајкама које дођу да од мене потраже савет.
Прва реакција је збуњеност. А онда обично, уместо одговора, добијем питање „Зар то није очигледно?”
„Не, не разумем. Ако знате одговор, реците ми: Зашто сте родили дете?”
Занимљиво ми је да посматрам мајке како покушавају да одговоре на ово једноставно питање. Често почињу речима: „Па… ја сам се удала …“
Овакав одговор је, наравно, погрешан, јер ја не питам о томе шта је претходило рођењу детета, већ питам – ЗАШТО? А одговор који најчешће чујем садржи чувену фразу „бити жена и мајка”. Ниједном нисам чула да је неко једноставно признао: „Само зато што то тако треба.“ Или: „Трудноћа ми се десила и морала сам да родим“. Или: „Да бих задржала поред себе дечка/мужа” Или: „Нисам желела да у старости будем сама.”
Односно, оно што се чини очигледним престаје да буде тако кад је потребно изгласити. Јер морамо признати да наша одлука није у потпуности остварена или није била у вези са интересима новог човека који је дошао на свет … И питање уопште није непотребно. Након што искрено одговоримо, аутоматски ћемо одговорити на многа друга питања везана за нашу децу. Сигурно ћемо разумети банкрот већине наших потраживања против њих.
Нисам срећна као мајка, моје дете није онакво какво сам очекивала да буде
„Желела сам да будем мајка“ – ово је одговор Инине мајке на моје питање зашто је родила. Пре само пола сата, Ина је плакала показујући ми мајчине поруке. „Све сам за тебе радила!“, пише Инина мајка, „стидим се да мојим пријатељима кажем како си прошла, а питаће ме! Мислила сам да ћеш бити мој понос, а шта сам дочекала?” Ина каже да мајка с њом није разговарала месецима.
Разлог за мајчин гнев је успех ћерке. Или, из њеног угла, неуспех. Ина је завршила седми разред без четворке и мајка је била задовољна. Али, у осмом разреду успех је покварила и, самим тим, престала да заслужује мајчину љубав. Јер: „Како то?! Па она мора бити добар ђак! У нашој породици сви су завршили факултете! “
Разговор је био дуг и тежак. Мајка је сматрала да се као мајка може остварити само ако јој ћерка буде савршена на свим пољима. Скренула сам јој пажњу на то колико је Ина била узнемирена, очајна и колико јој је тада била потребна мајчинска подршка и топлина. Рекла сам да девојчица само покушава да анализира узроке свог колапса, да ни сама не зна како су се те лоше оцене догодиле. Трудила се да их поправи и поново заслужи мајчину љубав, али једноставно није успела.
Њихова срећа може бити на другом месту
Свако од нас, припремајући се за улогу мајке, пише сопствени сценарио.
Моја девојчица имаће дугу косу и плешћу јој дивне плетенице. Куповаћу јој фине хаљине, биће као принцеза. Кад одрасте, на њеном дипломском испиту, бићу најпоноснија мајка на свету. А онда ће се удати за докторанта, младог, образованог, дивног.
Нико не замишља девојку у поцепаним фармерицама и старкама, зелене косе и са пријатељима на бициклима чији се родитељи разводе.
Веома је мало оних мајки које мисле о томе да је срећа њихове деце можда потпуно другачија и да уопште није слична срећи коју смо ми за њих нацртали. Често сусрећем децу која су захваљујући родитељским сценаријима пропустила своју истинску срећу, посао, љубав… Рођени дизајнер студира машинство и осећа се промашено. Девојка која жели да игра рукомет студира стоматологију да настави породичну традицију. И несрећна је.
„Сањао сам да постанем архитекта, али нисам имао могућности, ти имаш… „- Знате, најчешће, сценарио је написан на основу наших неиспуњених амбиција. То јест, родитељи су уверени да се у животу њихове деце морају и њихови планови остварити.
Непомирљива битка избора
Шта се догађа када се наш сценарио за срећу не поклапа са оним који је наше дете написало само? Постоји неколико опција. Понекад се дете бори да испуни родитељска очекивања, занемарујући сопствене идеје о томе шта је добро за њега или њу. Пристаје на услове који му не одговарају. Постаје инжењер уместо кувара. Лош инжењер уместо сјајног кувара. Одраста у несрећну особу, али какву радост и понос је приредио својим родитељи!
Али много чешће деца протестују учествујући у немилосрдној бици за сопствени избор. Они протестују колико могу. Неки – отворено, хистеријом, сукобима, бојкотима и лупањем вратима. Други лажима, али покушавајући да се изборе за оно што стварно воле. У оба случаја обе стране су незадовољне, а последице непредвидиве.
Идеална опција је да родитељи прихвате да њихов сценарио не функционише. Да то није оно што дете жели.
Тада би требало да кажу: „У реду. То је твој избор и твој пут. Ми ћемо ти помоћи ако је потребно. Бићемо ту за тебе кад ти затреба. Ако се предомислиш или закључиш да ниси био праву, заједно ћемо донети одлуку како да исправимо грешку.” То је једина опција у којој су сви срећни.
Остало вам је неколико недеља
Покушала сам Ининој мајци да објасним да се живот детета није завршио крајем осмог разреда. Да бојкот њене мајке ни на који начин не може да помогне детету да поправи оцене. Да би требало да тражи прави разлог драматичног пада успеха, а не да захтева од детета да исправи оно што не може да исправи. Уосталом, добар фризер може зарадити више од директора фабрике, а притом и даље мирно спавати.
Али одговор је био: „Мора! У нашој породици, сви су на образовани! Не може бити лења! Не желим људе без образовања у својој породици!”
На крају разговора сам прекинула:
„Имате врло мало времена. Само неколико недеља.”
„За шта?” – питала је мајка. – „Да поправи оцене?”
„Не. Да поправите однос са ћерком, који је много важнији од оцена.”
Зашто стварамо децу? Тачан одговор је: да бисмо створили нови живот. Овај нови живот ће ускоро постати одвојен, самосталан, самодовољан. Мора имати право и слободу избора.
Сопствени избори. Тек тада постоји шанса да сви око овог новог живота буду срећни.
Аутор: Марина Солотова