Komunikacija između dece i odraslih u potpunosti zavisi od odraslih. Na žalost, poslednjih godina, postao je trend da odrasli odustaju od svoje pozicije “moći” u odnosu sa decom i da probleme u komunikaciji prebacuju na decu. “Ne znam šta da joj radim”, često izgovaraju roditelji. “Nemoguć je”, često se čuje iz usta vaspitača i učitelja.
S obzirom da mi odrasli, svojim ponašanjem deci dajemo model ponašanja koje očekujemo od njih i da ih svojim ponašanjem učimo kako želimo da se ona ponašaju, važno je da se prema deci odnosimo sa poštovanjem, kao i sa autoritetom. Tako detetu koje vrišti možemo ljubazno ali odlučno i sa autoritetom reći ” Hoćeš molim te da budeš ljubazna i da nam tiho kažeš u čemu je problem da bi smo mogli da te razumemo.”
Odrasli imaju jasnu ulogu u odnosu sa decom – da ih vaspitavaju, podučavaju, nauče kako da se ponašaju i zadovoljavaju svoje potrebe, kako da sarađuju sa drugima, rešavaju probleme… Naravno da će nam deca postavljati izazove na tom putu. “Neću!”, vrištanje, bacanje po podu, ljutnja, bes…. – sve su to normalne reakcije deteta koje uči kako da se snalazi u svetu i kako da izađe na kraj sa svim onim šte se dešava u njemu. Ljudska bića imaju nagone, impulse koje kao deca učimo da kanališemo. Ako dete u sebi oseća snagu želje da nešto dobije ili uradi, a nešto ili neko ga “sprečava” u tome, naravno da će biti frustirano, ljuto i da će morati da pronađe način da te emocije iskaže. Naš posao je da mu pomognemo da to uradi konstruktivno.
Čvrstina kod odraslog treba da dolazi iznutra a ne da se vidi spolja, u oštrom glasu, vici i besnom pogledu. Čvrstina i autoritet vaspitačice/nastavnice dolazi iz saznanja da je ona tu ta koja je „vođa“ grupe, da joj je u prirodi posla da bude „vođa“, da je deci potrebno da ona preuzme ulogu vođe i da je to što su možda nevaljali samo pokušaj da ispitaju koliko ona zaista ume da bude vođa.
Deca žude za pravim autoritetom koji dolazi iznutra, koji se čuje u smirenom, jasnom glasu i vidi se u ponašanju nastavnika koji je opušten i ljubazan ali zahteva poštovanje.
Davanje instrukcija
Prvo lice množine
Kada dajemo instrukcije i od dece tražimo da nešto urade, dobro je da to radimo u prvom licu množine „Hajde sad da uradimo…“, „Sada ćemo svi da ustanemo i…“. Na taj način doprinosimo stvaranju dinamike grupe i osećaju pripadnosti kod svih, a izbegavamo da „pokrenemo“ decu koja imaju potrebu da se suprotstvaljaju kada se nešto traži od njih direktno.
Instrukcije pozitivno iskazane
Kada dajemo instrukcije, dobro je da uvek budu pozitivno iskazane. Umesto „Nećemo da galamimo“ kažemo „Hajde sada da se utišamo“. Umesto „Nemojte to tako da radite“, kažemo „Hajde to ovako da radimo“. Kao i sa greškama, ima dece koja ne vole da im se nešto brani i kada čuju takvu „negativnu“ instrukciju, počinju da se ponašaju na način koji ometa rad.
Instrukcije koje vole da izvršavaju
Da bismo decu navikli da nas slušaju, dobro je da im od početka dajemo instrukcije za koje znamo da će oni biti veoma radi da ih izvrše. „Hajde sad da viknemo ura“, „Sada bih volela da svi ustanemo i trčimo u mestu“. Na nekoliko takvih instrukcija, dajemo po jednu koju oni nisu uvek radi da poslušaju. Koristimo iste fraze: „Sada bih volela da tiho, bez priče završimo crtež“, „Hajde sada da se utišamo tako da se ne čuje ni jedan glas“.
Instrukcije kroz pesmu
Dobro je da koristimo pokret/pesmice/ritam za davanje instrukcija i prelaženje sa aktivnosti na aktivnost:„Hej, haj sad je vreme da se svako pokaže,hej, haj mi smo vredni, svako svakom pomažeHej, haj sad je vreme sve na svoje mesto ide, učionica da blista, i svi to da videHej, haj sad je vreme da se vidi kakvi smo,hej, haj mi smo brzi, marljivi i vredni smo.
Kada deca prave greške
Najveći broj dece se jako loše oseća ako misle da su napravili grešku i mi tu grešku „ispravljamo“. Često, kada se loše osećaju, to prikrivaju bahatim ponašanjem ili „glupiranjem“. Da bismo to izbegli, trebalo bi da ne dajemo „težinu“ greškama već da ih ispravljamo lagano i „usput“. Ne treba ispravljati greške tako da se dete loše oseća i povuče u sebe.
Na primer, ako dete umesto „konji“ kaže „konjovi“ možemo opušteno i ljubazno da kažemo: „Ponekad neko kaže i „konjovi“, ali odrasli uglavnom kažu „konji“, pa ćemo i mi tako da govorimo……“. Ako neko dete pokušava da uradi nešto na pogrešan način, možemo reći „Vidiš kako si se ti setio da i tako uradiš, ali hajde da probamo ovako…“
Izvor: Najboljamamanasvetu.com