Блогерка и мајка двоје деце написала је текст у којем је објаснила зашто више неће од свог супруга тражити помоћ у кућаним пословима.
„Јуче био сасвим обичан дан. Устала сам, истуширала се, спремила и пробудила клинце. Одвезли смо децу у вртић. Радили смо читав дан, покупили децу после посла и одвезли се кући.
Супруг је одвео нашег двогодишњака да види псе. Ја сам скинула бебину јакну, скинула своју и одложила их на плакар. Такође, ставила ципеле у плакар (обећавем да је све што спомињем важно). Отишла сам се да се пресвучем и повела бебу са собом. Вратили смо се, а потом сам поспремила разне папире и будалаштине с кухињског стола. Кад сам завршила, беба и ја смо отишле у дневну собу да се играмо.
Тада је све почело. Супруг се вратио из подрума с клинцем, скинуо му патике и јакну и спустио их на кухињски сто. Онда је довео малог у дневну собу и отишао да направити ужину себи (да, тако је, добро сте прочитали – отишао је СЕБИ да направи ужину, не детету). Тада сам то изговорила. Рекла сам: „Можеш ли да ми олакшаш и ставиш Хеиденову јакну и ципеле у плакар, бар?“
Можеш ли ми помоћи… Одједном ми је цео живот који сам провела с мужем бљеснуо пред очима. Можеш ли ми помоћи и…
…склониш дететову јакну?
…донесеш флашицу с млеком?
…опереш свој тањир?
…ставиш ципеле у плакар?
…избациш смеће?
…спакираш ствари?
Одједном је све било јасно. Ово су биле потпуно погрешне речи. Он ми није помагао. Он је одрасла особа, мој партнер. И тада сам гласно изговорила: „У ствари, можеш ли само то направити? То није олакшавање, ни помагање.То је само склањање дететових ствари.“ Није ништа рекао, али је склонио јакну и патике.
Тада сам одлучила да више ништа никад не замолим мужа, осим када ми заиста учини неку услугу, као рецимо да убије огромну бубу. А ево и због чега сам то одлучила:
То умањује његову вредност
Мој супруг је одрасла особа, у потпуности способно људско биће. Не би требало да га гледам као свог помагача или асистента или неког коме су потребна моја упутства да би био користан. Ако је потребно да ми учини нешто чега није сам свестан, рећи ћу му. Али то није услуга мени. То је оно што треба да уради у кућу кад се нема времена. Кад год је он затражио да му додам нешто, никада није испало као да је то за њега. Ја нисам његов асистент, а ни он није мој.
Не желим да будем одговорна за све
Организирано и сређено домаћинство није искључиво моја одговорност, а исто тако нису ни чиста, нахрањена и обучена деца. Није искључиво мој посао да о свему томе водим бригу. До сад сам, тражећи да МИ помаже сваљивала све на себе. Постоји много ствари које бих волела да су само моје: јахта, скуп аутомобил, уређај који слаже и пегла одећу умјесто мене… Али посебна одговорност за одржавање куће и наше деце није једна од тих ствари. Желим само 50 посто тога.
Не желим својој деци да дам лош пример
Не желим да моји дечаци одрастају мислећи како су спуштањем даске на шољи учинили свом партнеру неку врсту услуге. Не желим да мисле како заслужују неко посебно признање ако изнесу смеће или ставе јакну на своје место.
Не желим да то утиче на наш однос
Мој супруг је пре свега мој партнер. Он је моја друга половина. Можда не радимо ствари на исти начин, али заједно идемо ка остваривању свог циља, а то је здрава и сретна породица (и колико-толико чиста кућа). Не желим изигравање шефа свом мужу. Такође, сигурно не желим да он мисли како му је задужење да мени помаже, јер није. Његов задатак је да буде добар отац и мој супруг. И убица буба.
Тако да, следећи пут кад буде на неколико дана оставио одећу на веш-машини, уместо да га замолим да „ми помогне” лепо ћу му рећи да склони то с мог пута.“
Извор: Cafe.hr