Završila sam sa pokušajima da budem savršena. Sa pokušajima da budem najbolja. Sa pokušajima da budem dovoljno dobra.
„Dovoljno dobra“ ne postoji. (Ili ja to nikad nisam uspela.) Ne postoji. „Dovoljno dobra“ je laž, duga koja nas stalno mami i izmiče nam, kao u snu, nadomak dodira. „Dovoljno dobra“ je večito nezadovoljstvo nama naših roditelja i vaspitača, stalno postojanje nekog „ali“ ili „ako“. Nije ni bitno zašto je to tako, jer sam s tim završila.
Završila sam sa čišćenjem kuće i spremanjem za goste.
Završila sam sa ućutkivanjem dece pred komšijama.
Ne nerviram se o onome što mogu i hoću da popravim, a ne uplićem se u ono na šta ne mogu da utičem.
Završila sam sa preozbiljnim razmatranjem tuđih mišljenja i filozofija. Završila sam sa upijanjem svakog članka o vaspitanju koji mi iskoči u njuz fidu. Više me ne hvataju na emociju, odnosno na grižu savesti. Sada znam dovoljno, dovoljno sam jaka, i dovoljna sam.
I početak roditeljstva je početak kao i detinjstvo i pubertet, kada smo ranjivi i još nesigurni. Tuđe kritike, ili čak tuđe načine koji su suprotni našima, lako mogu u nama izazvati grižu savesti.
Griža savesti je korisna emocija. Ona nam javlja da treba da postupamo bolje, da budemo bolji, možemo da budemo bolji.. Svi ti blogovi o vaspitanju naučili su me da razlikujem dva izvora griže savesti, koje nazivam interna i eksterna, podsticajna i štetna.
Interna i podsticajna griža savesti je kada, čak i kao reakcija na neki spoljašnji nadražaj, prepoznam da postoji mesta i mogućnosti za poboljšanje u nekim mojim postupcima. Tada, napravim plan kako da ta poboljšanja sprovedem, oprostim sebi, nasmešim se, i mirno zaspim jedva čekajući novi dan.
Eksterna, ili štetna, jeste ona, kada sam, imajući u vidu dostupne činjenice i moju individualnu situaciju, odlučila kako ću postupati povodom nečega i sprovodim tu odluku, a neko ko za mene predstavlja autoritet – taj postupak osporava.
Razlikovanje podsticanje i štetne griže savesti mi pomaže da prvu primenim, a drugu odbacim.
Ali to nije sve! 🙂
Uz kupljeni kompas, dobijate besplatnu procenu svog samopouzdanja i sigurnosti u svoja ubeđenja, spremnosti da iste razmatrate, kao i mogućnost ispitivanja razloga vaših slabosti, kao polazna tačka za razvoj!
Iz silne griže savesti, izvukla nekoliko naravoučenija:
Autoritet nije bogom dan. U redu je da mi neki saveti ne odgovaraju. Za moj život i moju decu, JA sam autoritet. Ja sam fakin majka. Kada je majka postala tako nesigurna, pasivna, od kada to mora da sluša ovoga i onoga, da joj pamet soli komšinica ili šalteruša ili čak pedijatrica? Kada sam ja bila dete, majka je bila alfa i omega, bog i batina, život i smrt. I sada nikome nebitnom se više ne pravdam, ne objašnjavam i ne izvinjavam. Takva sam kakva sam.
Ne moram nikome da polažem račune. Sama sam ja odgovorna za moje postupke i moj način života. I te odgovornosti su velike i važne. Baš zato ih prihvatam ja, i odgovaram samo svojoj savesti.Naravno da s porodicom i prijateljima razgovaram o tome kako sam donela neku odluku i tražim njihovo mišljenje, ali to ne radim kako bih se pravdala i stekla njihovo odobravanje i prihvatanje.
Ne moram da dobijem odobravanje društva. Bilo to odobravanje mojih starih prijateljica, ili mama iz grupa na Fejsu. Ako ne moram, onda ga ne tražim. Oslobađam sam se potrebe da me neko prihvati takva kakva jesam. Bitno da ja sebe prihvatam.Ova tačka zaslužuje više pažnje i pišem o tome u sledećem članku.
Ništa ja ne moram. Ne moram za svaki obrok da poslužim povrće, a za svaku užinu med i voće. Ne moram izvesti decu napolje. Ne moram im pričati na engleskom. Ne moram. Nekih dana, meseci, dovoljno je samo da budemo to što jesmo, tu gde jesmo. Radim ono što nam se radi, što nam je u tom trenutku bolje.
Izvor: zmajka.rs