Завршила сам са покушајима да будем савршена. Са покушајима да будем најбоља. Са покушајима да будем довољно добра.
„Довољно добра“ не постоји. (Или ја то никад нисам успела.) Не постоји. „Довољно добра“ је лаж, дуга која нас стално мами и измиче нам, као у сну, надомак додира. „Довољно добра“ је вечито незадовољство нама наших родитеља и васпитача, стално постојање неког „али“ или „ако“. Није ни битно зашто је то тако, јер сам с тим завршила.
Завршила сам са чишћењем куће и спремањем за госте.
Завршила сам са ућуткивањем деце пред комшијама.
Не нервирам се о ономе што могу и хоћу да поправим, а не уплићем се у оно на шта не могу да утичем.
Завршила сам са преозбиљним разматрањем туђих мишљења и филозофија. Завршила сам са упијањем сваког чланка о васпитању који ми искочи у њуз фиду. Више ме не хватају на емоцију, односно на грижу савести. Сада знам довољно, довољно сам јака, и довољна сам.
И почетак родитељства је почетак као и детињство и пубертет, када смо рањиви и још несигурни. Туђе критике, или чак туђе начине који су супротни нашима, лако могу у нама изазвати грижу савести.
Грижа савести је корисна емоција. Она нам јавља да треба да поступамо боље, да будемо бољи, можемо да будемо бољи.. Сви ти блогови о васпитању научили су ме да разликујем два извора гриже савести, које називам интерна и екстерна, подстицајна и штетна.
Интерна и подстицајна грижа савести је када, чак и као реакција на неки спољашњи надражај, препознам да постоји места и могућности за побољшање у неким мојим поступцима. Тада, направим план како да та побољшања спроведем, опростим себи, насмешим се, и мирно заспим једва чекајући нови дан.
Екстерна, или штетна, јесте она, када сам, имајући у виду доступне чињенице и моју индивидуалну ситуацију, одлучила како ћу поступати поводом нечега и спроводим ту одлуку, а неко ко за мене представља ауторитет – тај поступак оспорава.
Разликовање подстицање и штетне гриже савести ми помаже да прву применим, а другу одбацим.
Али то није све! 🙂
Уз купљени компас, добијате бесплатну процену свог самопоуздања и сигурности у своја убеђења, спремности да исте разматрате, као и могућност испитивања разлога ваших слабости, као полазна тачка за развој!
Из силне гриже савести, извукла неколико наравоученија:
Ауторитет није богом дан. У реду је да ми неки савети не одговарају. За мој живот и моју децу, ЈА сам ауторитет. Ја сам факин мајка. Када је мајка постала тако несигурна, пасивна, од када то мора да слуша овога и онога, да јој памет соли комшиница или шалтеруша или чак педијатрица? Када сам ја била дете, мајка је била алфа и омега, бог и батина, живот и смрт. И сада никоме небитном се више не правдам, не објашњавам и не извињавам. Таква сам каква сам.
Не морам никоме да полажем рачуне. Сама сам ја одговорна за моје поступке и мој начин живота. И те одговорности су велике и важне. Баш зато их прихватам ја, и одговарам само својој савести.Наравно да с породицом и пријатељима разговарам о томе како сам донела неку одлуку и тражим њихово мишљење, али то не радим како бих се правдала и стекла њихово одобравање и прихватање.
Не морам да добијем одобравање друштва. Било то одобравање мојих старих пријатељица, или мама из група на Фејсу. Ако не морам, онда га не тражим. Ослобађам сам се потребе да ме неко прихвати таква каква јесам. Битно да ја себе прихватам.Ова тачка заслужује више пажње и пишем о томе у следећем чланку.
Ништа ја не морам. Не морам за сваки оброк да послужим поврће, а за сваку ужину мед и воће. Не морам извести децу напоље. Не морам им причати на енглеском. Не морам. Неких дана, месеци, довољно је само да будемо то што јесмо, ту где јесмо. Радим оно што нам се ради, што нам је у том тренутку боље.
Извор: zmajka.rs