Путовање није само скупо летовање у хотелу с пет звездица. Не мора то бити чак ни апартман у неком грчком летовалишту. Путовање је и продужени викенд у изнајмљеном смештају на планини или у бањи. Можда мало даље од центра. Можда и ван сезоне.
Скоро свако може, с времена на време, да својој породици то приушти. Али, нажалост, знам много, баш много људи који не путују. И најчешћи разлог заправо уопште није недостатак новца, већ немање навике. И то генерацијама преношено уверење да је потрошити новац на осећаје и искуства, кад ти после тога не остаје ништа опипљиво – расипништво. Некад је такав став имао јак основ, јер су се наше прабаке и прадеке, велики број њих, борили да својој деци обезбеде основна средства за живот и да их школују.
Данас, углавном, није тако. Кратка путовања, ту негде близу, могли би да приуште многи који то не чине.
Кад смо били деца, ми рођени осамдесетих, ретко смо путовали. И опет, није било толико питање новца. Ко није имао кућу или макар тетку на мору, можда тек сваке друге године у Врњачку бању или у Црну Гору. Сећате ли се? Да ли су и вама те успомене тако живе, као да је јуче било? А знате ли зашто?
Из истог разлога из ког би данас требало да путујете са својом децом увек радије него да им купите још један пластични камион, аутић на батерије или себи бољи ауто.
Због тога што су путовања једино време кад деца знају да сте само њихови. Они то не умеју да кажу. Осећају да највише воле кад седнете у кола и негде заједно кренете, да памте и чувају те успомене, где год да су оне настале. Не памте луксузан хотел и плаже са тиркизним морем. Памте тренутке.
Размислите. Кад сте код куће, без обзира на то да ли радите или сте на одмору, увек је ту нешто што ће скренути пажњу. Веш у машини, прашина на телевизору, судови у судопери, неопеглан веш. И деца знају да, чак и кад седнете с њима, једним делом себе као запета пушка чекате да устанете да обавите све што се има обавити.
Кад отпутујете, тих ствари нема. Не брине вас прашина на телевизору, ни незаливено цвеће. Кад се одмакнете од обавеза и свакодневног живота, у мислима припадате само породици. И деца то осете целим својим бићем. Зато су ти тренуци тако важни и драгоцени.
И зато ће готово свако дете које је било где отпутовало вероватно моћи да вам исприча сваки детаљ, сваки мали, наизглед небитан догађај с тог путовања који је за њих једна од најважнијих успомена. Маца на путу, кловн на градском тргу или чорбица у локалном ресторану. Ви ћете их заборавити док стигнете кући, али, без бриге, деца ће вас увек подсетити колико је нешто вама сасвим обично, у њиховим очима важно и велико.
Зато, кад помислите да је боље да купите нови телевизор или замените намештај у дневној соби, нека сачека још мало. Деца ће брзо порасти и уместо у ствари, улажите у тренутке.