Док сам одрастала, имала сам утисак да сам помало занемарена. Имала сам довољно времена да лутам по шуми око мог комшилука, возим бицикл и сама шетам. Као интровертна личност, имала сам своје мало друштво, али сам често проводила велики део дана сама. Моји родитељи нису били немарни, али нису били превише укључени у сваки аспект мог живота. Они су имали своја интересовања и нису се осећали кривим због тога.
О овоме се не говори често, а можда чак и не схватате како то може утицати на вас, али ми смо усред кризе самоће. Једноставно речено, недостатак времена, способности или сагласности да будете сами је нечујан извор стреса, недовољно истражен али врло инвазиван. То је проузроковано, у великој мери, савременим начином свакодневног живота. Савремени захтеви, посебно за родитеље мале деце, су неодрживи.
Иако се чини нелогично да мајке које раде више сати данас проводе више времена са својом децом него мајке домаћице у 1960-тим, то је заиста случај, поготово када је време проведено у игрању и учењу. Према истраживањима, 1965. године мајке су проводиле 36 минута дневно активно ангажоване у настави и игрању с децом. Године 1998. тај број је порастао на 129 минута.
И очеви из 1998. године проводе више времена у дружењу и забави са децом него они из 1965. године, што одражава културни помак према „укљученом очинству“. Савремени очеви такође учествују и у примарној нези (купање, пресвлачење…) много више него пре.
Многи родитељи немају времена ни енергије за себе. Чини се да скоро све своје слободне тренутке проводе на фудбалским и балетским тренинзима. Ови родитељи немају простор за настављање својих хобија или за стицање самопоуздања кроз вежбу, одмор и медитацију.
Замка овог родитељског стила је толико постала део културе да је постала норма. Савремени родитељи сматрају да су са децом једнаки у праву и потребама. Сматрају да родитељи треба да буду пријатељи са својом децом, и да се самопоштовање деце мора промовисати и заштитити по сваку цену. Често је цена самоћа родитеља. Наравно, желите да ваша деца буду успешна – али многи родитељи верују да морају учинити што више за своју децу, чак и ако то значи жртвовање сопствених потреба. На крају крајева, ово је самодеструктивно.
Недавна истраживања указују на то да наша повећана ангажованост родитеља (идеологија интензивног мајчинства) не помаже нашој деци. Студија је показала да за децу између 3 и 11 година није било никакве везе између родитељског ангажмана и мерених резултата бихејвиоралних или емоционалних проблема, или математичких и читачких резултата. За старије тинејџере, већи ангажман је био од помоћи у спречавању деликвенције. Али за мајке млађе деце резултати истраживања указују на то да „мајке треба да ублаже интензивно мајчинство у детињству, поготово ако осете да их то изузетно исцрпљује“.
С обзиром на то да културна норма интензивног укључивања родитеља чак ни не помаже деци, можда постоји и други начин да се настави. Потрага о самоћи не мора бити апсолутна. Не морате се везивати у пећини да бисте добили то што вам је потребно. Кратки периоди тишине, када не морате да одговарате на нечије друге потребе, могу вам допунити енергију. Брига о својој самоћи ће вам помоћи да обновите енергију и да својој деци покажете позитиван модел бриге о себи.
Када размишљате о оваквим стварима, вероватно осетите грижу савести зато што желите да се осамите од своје деце. Али сетите се упозорења када путујете авионом: „прво себи ставите маску за кисеоник у случају нужде“, јер нећете бити у стању да помогнете вашим млађима ако се сами загушите. Исто тако, брига о вашим потребама је ваша маска за кисеоник. Није себично. То је у интересу свих. Прво самопомоћ, онда брига о другима. Ваша деца ће ценити вашу свежу енергију. То је сценарио у коме сви добијају.
Андријана Максимовић