Pokažite im da su voljena. Uvek, bezrezervno.
Kad imaju utisak da deca namerno testiraju granice, prva reakcija većine roditelja je da pokuša da ispravi loše ponašanje na svaki način, nadajući se da će to ujedno biti i „prevencija“ za ubuduće, ali… dodatna „doza“ ljubavi izgleda daje bolje rezultate od „korektivnih mera“.
Nova studija koja je analizirala nalaze 150 ranijih istraživanja na ovu temu, pokazala je da je najbolji način da sprečite decu da se ružno ponašaju da ih uverite da su voljena.
Istraživanje objavljeno u stručnom časopisu Dečji razvoj, tokom kojeg su analizirane ranije studije u koje je bilo uključeno više od 15.000 porodica iz 20 zemalja pokazalo je da je to najbolji pristup.
Generalno, odgovor roditelja na loše ponašanje dece može biti ili povećana pažnja koja se ukazuje potrebama deteta, ili rešavanje problema, na primer kažnjavanjem lošeg ponašanja ili nagrađivanjem dobrog.
Ali, „pobednička“ opcija je kombinacija ova dva pristupa koja se zasniva na empatiji.
„Za decu koja su već razvila određenu formu ponašanja koje nije prihvatljivo, važno je izgraditi model koji je dobar“, navodi se u studiji koju su sproveli naučnici sa Univerziteta u Kardifu, prenosi „Hafington post“.
Kad tako postavite stvari, ima smisla. Psiholozi se slažu da je dodatni problem što su i roditelji na određeni način društveno uslovljeni tako da“očekuju“ da se deca ponašaju loše u određenom uzrastu, da budu neposlušna ili sebična na primer.
Kako to da rešite? Tako što ćete primeniti model vaspitanja koji podrazumeva kombinaciju empatije i usmeravanja budućeg ponašanja.
Vaša dužnost, kao roditelja je da detetu date „oruđe“ koje će mu omogućiti da svoja osećanja izrazi na prihvatljiv način.
Uzmite ovaj jednostavan primer kao „model“. Recimo da vaše dete pokušava da otme igračku drugom detetu u parkiću.
Da biste primenili model „empatija+usmeravanje“, trebalo bi da uradite sledeće:
Ispravite ponašanje (kažite „ne“ i sprečite otimanje)
Prepoznajte problem („shvatam da želiš tu igračku, ali Ana se sad igra njome“)
Pokušajte da navedete dete da problem sagleda iz druge perspektive („kako bi se ti osećala kad bi ti neko oteo igračku“)
Ponudite alternativu („možeš da zamoliš Anu da ti pozajmi igračku kad završi sa igranjem, da se poigraš, pa ćeš joj vratiti“)
A onda, završite tako što ćete dete ohrabriti i staviti mu do znanja da ga volite „znam da ćeš se sam/sama setiti toga sledeći put“.
Ovih nekoliko reči ohrabrenja koje ćete na kraju uputiti detetu prave tu veliku razliku, zbog koje će se neprijatni incidenti dešavati sve ređe. Više od 150 naučnih istraživanja je to dokazalo.
Izvor: Mondo