Због чега уништавамо саму суштину човечанства – нашу међусобну повезаност?
Антропоцен, како су научници назвали епоху у којој живимо, доба је човековог огромног утицаја на биосферу, али се по мало чему разликује од ранијих доба.
Ипак, једна разлика је очигледна: ово је доба усамљености.
Када је Томас Хобс тврдио да у природном стању, пре него што је човечанство изнедрило ауторитете који ће га контролисати, влада „рат свих против свих“, није могао више погрешити.
Од увек смо друштвена бића која у потпуности зависе једна од других. Наши преци ниједну ноћ нису могли да преживе једни без других. Ми смо обликовани и то у већој мери од било које друге врсте, контактом с другима.
Доба у које улазимо, у ком постојимо потпуно независно једни од других, другачије је од свих осталих.
Пре три месеца објављена је вест да је усамљеност постала епидемија међу младим људима. Недавно је исто речено за старије.
Ебола никад неће убити толико људи као ова опака „болест“. Друштвена изолација може довести до преране смрти, колико и пушење 15 цигарета дневно, а истраживања показују да је усамљеност два пута смртоноснија од гојазности.
Деменција, висок крвни притисак, алкохолизам и несреће постају учесталији када се прекине комуникација међу људима. Сами не можемо.
Тачно је да су се фабрике затвориле, да људи чешће путују аутомобилима него аутобусима, да више гледају Јутјуб него што одлазе у биоскопе, али те промене не успевају да објасне брзину урушавања модерног друштва.
Ове структурне промене прати идеологија која се противи животу и која подстиче и слави нашу изолованост од друштва. Рат свих против свих – компетитивност и индивидуализам – постао је религија модерног доба, коју оправдава митологија о усамљеним ренџерима, самоизграђеним људима, самосталним предузетницима… За најдруштвенија од свих створења, која не могу преживети без љубави, друштво више не игра никакву улогу – само херојски индивидуализам. Важно је само победити, а остало је колатерална штета.
Деца у Британији више не желе да буду возачи аутобуса или медицинске сестре – више од петине рекло је да само „желе да буду богати“. Богатство и слава су једине амбиције за чак 40 одсто испитаних.
И језик се мења у складу с тим. Најувредљвија реч постала је „губитник“. Више не говоримо о људима, него о индивидуама.
Један од трагичних исхода усамљености јесте то што се људи окрећу телевизији, као утеси. Чак две петине старијих људи сматра ТВ својим најчешћим друштвом.
Ово самолечење погоршава симптоме болести.
Истраживање економиста Универзитета у Милану показало је да телевизија подстиче такмичарски дух и парадокс високог дохотка: наиме, то што национални доходак расте не значи да расте и срећа становништва.
Научници су открли да су особе које често гледају ТВ мање задовољне својим приходима, од оних које га гледају ретко. ТВ убрзава покретну траку хедонизма и приморава нас да још више радимо, како бисмо имали идентичан ниво задовољства.
Шта је поента? Шта добијамо из тог рата свих против свих? Конкуренција подстиче раст, али раст нас више не чини богатијим. Чак и да је то истина, не би нас учинила срећнијим.
Чак ни тај један проценат светског становништва, у чијем је власништву 48 одсто светског богатства, није срећан. Истраживање Колеџа у Бостону показало је да особе са просечним годишњим примањима од 78 милиона долара себе не сматрају задовољним, него паралисаним анксиозношћу, незадовољством и усамљеношћу.
Многи су рекли да се осећају финансијски несигурним: да би стали на чврсто тле, верују они, потребно им је, у просеку, око 25 одсто више новца. Да га којим случајем добију, вероватно би им било потребно још 25 процената. Један испитаник је рекао да се неће смирити док не буде имао милијарду долара на банковном рачуну.
За та осећања растргли смо природу која нас окружује, деградирали услове живљења, предали своју слободу и задовољство компулсивном хедонизму без задовољства у ком, пошто смо прогутали све остало, почињемо да вребамо себе саме. Због тога смо уништили саму суштину човечанства – нашу повезаност.
Ако желимо да прекинемо тај циклус и поново се удружимо, морамо се суочити са системом који нас живе једе, а који смо сами направили.
Извор: B92 / Guardian