Љубивоје Ршумовић: Ко сам ја да било шта било ком родитељу замерам?

Ко сам ја да било шта било ком родитељу замерам? Замерам држави што је бригу о деци у великој мери препустила родитељима.

Љубивоја Ршумовића није потребно представљати. Песник који ове године прославља шест деценија књижевног рада, заслужан за то што “Браћу не доносе роде”, и што “Лако је пруту”, за собом има велики број књига, међу којима су и “Ма шта ми рече”, “Још нам само але фале”, “Три чвора на трепавици”… Незахвално је само поједине наводити, јер их је заиста много, као и награда. Сценариста је култне емисије за децу “Форе и фазони”, чије емитовање је започето још 1986. Почетком године почело је приказивање нове сезоне овог вољеног серијала. Питали смо Ршума одакле црпи инспирацију за писање сценарија за ову емисију, након 31 године од емитовања прве епизоде:
– Могао бих мангупски да одговорим “из малог прста”, али то не би била истина, и не желим да зафркавам једну Бојану, јер тако ми се зове једна драга родица. Али, истинит одговор је “из живота”. Рецимо, у новом серијалу биће две рубрике директно из живота: “Сеоске лоле и бекрије” и “Фрушка света гора”. Зар фазони и форе нису, такође, директно из живота?
* У чему су се деца највише променила од тада до данас, а шта је оно што је остало исто?
– Нису се променила уопште, то је заблуда коју стварате ви новинари, или могу да кажем – ми новинари! Деца су и данас, као и онда, радознала и спремна на игру сваке врсте. И онда су деца имала друге забаве, као што данас имају мобилне телефоне и игрице. Али добар ТВ програм се гледао, као што се и данас гледа.
* Шта су највеће жеље данашње, а шта деце која су стасавала осамдесетих?
– То је, претпостављам, питање за децу, ову данашњу. Свашта би она наизмишљала, милиони жеља би се родило, као што се и онда рађало! У новом серијалу имамо рубрику у којој деца причају шта би желела да буду у животу, а песници им у стиховима дају подршку.
* Како објашњавате популарност серијала и међу данашњим генерацијама?
– Нема ту специјалног објашњења. Онда су деца волела Рашу Попова, данас воле Виктора Савића и Уроша Петровића. А мене су, чини ми се, волела и онда, па ме воле и данас. Бар тако кажу!
* Шта највише замерате данашњим родитељима?
– Ништа. Таман посла! Ко сам ја да било шта било ком родитељу замерам? Замерам држави што је бригу о деци у великој мери препустила родитељима. А брига о деци, рођеној, као и нерођеној, требало би да је стратешка ствар државе, а не родитеља!
* Какав је осећај кад знате да сте стваралаштвом оставили неизбрисив траг на многе генерације?
– Немам још тај осећај. Имаћу га, вероватно, кад одем у вечна ловишта!
* Који је најлепши комплимент који сте добили од неког детета?
– Добио сам га од једног Циганчета, на раскрсници код Главне поште. Пришао је мојим колима и питао ме: “Како иду песме, песниче?” Ниједан критичар, ни теоретичар књижевности, нити професор, није ми поставио тако суштинско питање.
* Који савет бисте дали свој деци света?
– Читајте књиге, маните бриге, држим вам фиге!
* На чему тренутно радите?
– Ова година ми је свечарска: 60 година књижевног рада! Припремам два рукописа за “Лагуну”: “Фазони и форе” (надам се да ће то бити књига са ДВД-јем), и “Шумкула у шкрипцу”, наставак Видових авантура у Таламбасу.
СПОРТИСТА У ДУШИ
* Били сте оснивач, такмичар и први председник Карате клуба Црвена звезда, као и председник Карате савеза Србије, савезни судија. Као спортиста у души, сматрате ли да се данашњи млади довољно баве њиме?
– Спорт је животна потреба, такмичење је, чак, егзистенцијална категорија. То је божански императив у свим живим бићима. Најзад, бавити се рекреативно спортом значи чувати здравље, телесно и духовно.
Б. Јовановић
Извор: Новости