Понекад живот ставља на испите не да бисмо учили нешто ново, већ да бисмо утврдили градиво. Да види да ли заиста нешто знамо, или нам само лају уста да не буду пуста. Да види како нам у пракси иде оно о чему теоретишемо. Има довољно петичара, сада тражи практичаре.
Понекад се и умота се у јагњећу кожу, напудерише шапе, па нам мекеће испред врата. Гладнима подмеће шарене лаже само да би видео да ли су научили да оне не смирују глад, жедне поји расолом да би утврдио да ли су научили како да не буду преведени преко воде. Онда нам показује све нијансе, сенке и валере своје бизарности, терајући тужне да се на сахранама засмеју, а веселе да на свадбама заплачу.
Јер живот је чудо.
Понекад, да бисмо преживели, тера нас да играмо ко Аска, да ћекајући љубав плетемо ко Пенелопа, да до у недоглед џелатима шапућемо успаванке ко Шехерезада, да за један удах слободарског ваздуха бијемо робовске битке ко Спартак, да годинама само погледима волимо улудо ко Петрарка и да због радозналости изгубимо обећани рај ко Адам.
Е Мој Животе, иако ме тако добро познајеш, нешто си се преварио када си састављао овај испит за мене. Не можеш ти да ме давиш колико дуго ја могу да држим дах под водом. Не можеш ме већ гладног изнова изгладњивати јер ја већ одавно знам како се преживљава на лебу и води. Колико год се трудио, не можеш ми више наудити јер си ми највише зла нанео оног децембарског дана пре четрвт века кад си ме на ово место довео. Али тад си ми и учинио највећу услугу.
Ја сам већ био гладан, жедан, го, бос, болестан и сам. Шта ми сада можеш? Мислиш ли да ћеш ми наудити са пар изгубљених прилика, са неколико непроспаваних ноћи, са пар прогутаних кнедли пред страхом и са оно мало промаје у новчанику. Смешан си. Па ја, да сам се уплашио од свега чиме си на мене насртао, одустао бих пре него што сам проходао. Сада ти је доцкан. Одшколовао си тврдоглавог, себи равног инаџију.
Зато ми данас не можеш ништа, јер је мој циљ виши од твојих препрека па га не губим из вида, јер моја мотивација није ништа материјално чиме ти владаш већ љубав коју сам сакрио од твоје пролазности дубоко у себи. Не можеш ми ништа данас, нити ћеш икада моћи јер ја у боље сутра толико снажно верујем као што слеп човек верује да сунце постоји. Можда га још увек нисмо видели, али га зато осећамо. Сија.
Извор: blogdan.