Као што многе на свету живот није мазио, није ни мене. Али јесу људи. Ооо како су то лепо радили. Некад погледима, некад утехама, некад додирима, али увек искрено. Појављивали су се као по војној команди баш кад је најкритичније. Како су та миловања била лековита, спонтана, не тражећи ништа за узврат а дајући све.
Миловали су ме и лажима, и то годинама, али за сваку муку ја сам имао понеког спасиоца. Смењивали су се као на стражи. Никад се нису појављивали прерано, никад прекасно, али увек у последњем тренутку. Били су то људи, од крви и меса, различитих животних доби, полова, интересовања па и интелигенција. Били су то обични грешници, каљени на врелини овоземаљских жаришта, који су успели да васкрсну из гротла сопствених страхова. Они разбијени о дно који су умели да се издигну из сопствене срче. Е баш ти. Они су ме реанимирали ударајући својим песницама у моју грудну кост.
Никад их нисам тражио, иако сам их требао. Ваљда их је та моја искрена потреба неком тишином које само душе умеју да чују, довлачила на моје странпутице. Увек су ми прилазили са осмехом. Волели су ме и пре него што бисмо се руковали. Знали где ме боли и пре него што сам закукуао. Хватали ме под руку и враћали на пут. Понекад су само били скретничари, понекад мудраци, а понекад су и дрско гурали прсте у моје отворене ране уверавајући ме да ће тако зарастати брже. И нису ме лагали. Никада.
Научили су ме да не постоје грешке, само исправне одлуке које понекад могу да окасне. Не постоје огорченост ни бес, само искрени осмеси и вера у боље сутра. Научили су ме да никад не стрепим јер треба имати поверења у људе. Да никад не тугујем јер тугу лечи питома људска реч, а проблеме часна људска дела. Нема осуђивања јер ко уме да разуме друге у рукама не носи мач који суди већ љубав која лечи. У садашњици када сви све знају, када теорије завере решавају сваку недоумицу, када се сви позивају на неименоване а поуздане изворе, када су глуви увек начули нешто од мутавих, а слепи увек нешто прочитали од неписмених, од њих сам научио да ценим ону сирову, крваву истину. Од њих сам научио да није истина ако не боли, јер ако не боли, или сте је већ знали, или није истина.
Није ме живот мазио, али ја њега јесам. И дан данас уме да зарежи на мене кроз своје балаве чељусти. Само му намигнем, јер га знам. Не може он да ставља на испите колико можемо да будемо петичари, нити да гризе колико ране могу брзо да зарастају. Верујте, на крају се обесхрабри јер пред одлучнима чак и безрепе животње подвију свој реп.
Добронамерних људи има свуда. Иако понекад делује да не воле да се регрутују, увек су спремни за јуриш. Понекад страхују да њихову доброту други не прокоцкају па је често чувају у сламарицама. Људи белог грла чувају је за црне дане. У том мом малом свету, пуном великих људи, ничега не фали, али увек има места за још. За још љубави.
Извор: blog17dan.wordpress.com/