Мамааа… дооођииии… мамааа… зовем те а ти не долазиш… маамааа
Колико ли сам само пута чула ово? Дотрчим, из купатила, или из кухиње, моментално прекидам све што радим јер је то мамаааа највећи приоритет.
Испуштам све и трчим… ево меееее, долазииим, кааажи……
Обично је у питању нека глупост:
Треба да променим канал са цртаћима
Испала јој је налепница и не може да је нађе на шареном тепиху
Плаче јер је заборавила играчку у вртићу
Жели воду
Жели јогурт
…
Недавно сам на кричање мааамааа звалааа сам те дооођи одговорила: не могу сад. Сачекај мало.
Легла сам и загледала се у плафон.
Дишем дубоко.
Стигло ме све.
Године покушаја да затрудним. Године самосталног подизања детета, о чему нисам знала ама баш ништа.
Чула сам пре неки дан радијску рекламу за неки магазин – “Све о родитељству”. Иначе је Интернет пун разних текстова, како ово да урадите, и како оно да спроведете без по муке. Сложе жене пар лепих фотографија и у десет тачака објасне да је у суштини све ствар организације, никакав проблем. Ето, оне могу на миру да попију кафу и прочитају књигу кад год пожеле јер су забога организоване.
Важи. И ја сам организована, али кафу пијем док истовремено радим пет других ствари. А имам 20 непрочитаних књига које скупљају прашину на полици, а ни ту прашину никако да обришем.
И тако сам ја лежала и гледала у плафон, дисала дубоко и полако почела да схватам да је крајњи тренутак да себи уведем нека правила.
Ево дакле:
Зауставићу се истог тренутка када осетим да даље не могу. Мама мора да се одмори. Мама жели да погледа своју серију на телевизији, а не сунђер Боба или мог малог понија. Мама мора да се истушира. Сад.
Опростићу себи грешке и пропусте. Кајање и грижа савести не воде ничему. Људски је грешити, научила сам лекцију. Сада треба живети.
Престаћу да себе и своје дете поредим са другима. Различити смо, ко зна који су скелети скривени у туђим орманима.
Покушаћу да мање бринем. Ово неће бити лако. Како ћу кад пође у школу, шта ћу ако је неко повреди, шта ако се заљуби у погрешног? Проблеме треба решавати када се десе. До тада – мир.
Бићу срећна зато што постојимо. Зато што смо здраве, зато што смо вредне, зато што смо заједно. Кажу да је срећа ствар избора, да на срећи треба свесно радити.
Гајићу пријатеље, јер пријатељство је спас.
Смејаћу се. Гласно. Поново.
Шетаћу уместо да се хватам за волан
Одлазићу у биоскоп (али не само да бих гледала цртаће)
Радићу на томе да победим своје страхове
Научићу када да кажем да, а када – не.
Почињем одмах. Схватила сам да ме живот неће сачекати.
п.с. И узећу тог пса кога толико дуго желим.