Дете хоће да се осећа као личност, да га третираш као њега самог

мај 8, 2016

Деца су истовремено и празне табле и обиље непоновљивости. Постоји простор дечије душе у који се утискују неки одређујући оквири и критеријуми које они усвајају као траг неког усмерења. Треба им бити близак у њиховом свету, а опет бити аутентичан и у строгости и у љубави према њима. То је можда deteоно што они идентификују као најважније – колико је наше поступање аутентично. Да ли је строгост из тачне строгости или није, да ли је љубав спонтана или није, то они увек осећају. Често се догоди да родитељи на деци искаљују своје бесове, неостварености, проблеме. Врло често деца буду жртве наших слабости, осећајући како се то што чинимо не односи се на њих и сасвим их промашује. То сматрам неаутентичним поступањем, када промашујеш некога на његовом месту, а тиме и самог себе. Ако су криви и добију за то адекватну грдњу, они знају да та грдња има свој конкретан узрок у њима и они осећају да се твоја строгост и твоја грдња односи на њих. Исто тако и љубав; да ли си са њима успутно или на било који начин надомешћујеш недостатак стварног присуства у њиховом свету, то такође осећају. Дете хоће да се осећа као личност, да га третираш као њега самог.
(Небојша Дугалић, драмски уметник)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама