Koliko li sam samo puta čula ovo? Dotrčim, iz kupatila, ili iz kuhinje, momentalno prekidam sve što radim jer je to mamaaaa najveći prioritet.

Ispuštam sve i trčim… evo meeeee, dolaziiim, kaaaži……

Obično je u pitanju neka glupost:

Treba da promenim kanal sa crtaćima

Ispala joj je nalepnica i ne može da je nađe na šarenom tepihu

Plače jer je zaboravila igračku u vrtiću

Želi vodu

Želi jogurt

…

Nedavno sam na kričanje maaamaaa zvalaaa sam te dooođi odgovorila: ne mogu sad. Sačekaj malo.
Legla sam i zagledala se u plafon.
Dišem duboko.
Stiglo me sve.
Godine pokušaja da zatrudnim. Godine samostalnog podizanja deteta, o čemu nisam znala ama baš ništa.

Čula sam pre neki dan radijsku reklamu za neki magazin – “Sve o roditeljstvu”. Inače je Internet pun raznih tekstova, kako ovo da uradite, i kako ono da sprovedete bez po muke. Slože žene par lepih fotografija i u deset tačaka objasne da je u suštini sve stvar organizacije, nikakav problem. Eto, one mogu na miru da popiju kafu i pročitaju knjigu kad god požele jer su zaboga organizovane.

Važi. I ja sam organizovana, ali kafu pijem dok istovremeno radim pet drugih stvari. A imam 20 nepročitanih knjiga koje skupljaju prašinu na polici, a ni tu prašinu nikako da obrišem.

I tako sam ja ležala i gledala u plafon, disala duboko i polako počela da shvatam da je krajnji trenutak da sebi uvedem neka pravila.

Evo dakle:

Zaustaviću se istog trenutka kada osetim da dalje ne mogu. Mama mora da se odmori. Mama želi da pogleda svoju seriju na televiziji, a ne sunđer Boba ili mog malog ponija. Mama mora da se istušira. Sad.

Oprostiću sebi greške i propuste. Kajanje i griža savesti ne vode ničemu. Ljudski je grešiti, naučila sam lekciju. Sada treba živeti.

Prestaću da sebe i svoje dete poredim sa drugima. Različiti smo, ko zna koji su skeleti skriveni u tuđim ormanima.

Pokušaću da manje brinem. Ovo neće biti lako. Kako ću kad pođe u školu, šta ću ako je neko povredi, šta ako se zaljubi u pogrešnog? Probleme treba rešavati kada se dese. Do tada – mir.

Biću srećna zato što postojimo. Zato što smo zdrave, zato što smo vredne, zato što smo zajedno. Kažu da je sreća stvar izbora, da na sreći treba svesno raditi.

Gajiću prijatelje, jer prijateljstvo je spas.

Smejaću se. Glasno. Ponovo.

Šetaću umesto da se hvatam za volan

Odlaziću u bioskop (ali ne samo da bih gledala crtaće)

Radiću na tome da pobedim svoje strahove

Naučiću kada da kažem da, a kada – ne.

Počinjem odmah. Shvatila sam da me život neće sačekati.

p.s. I uzeću tog psa koga toliko dugo želim.

Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame