Iako je završila dva društvena fakulteta, Beograđanka Tatjana Radović u šali kaže da će uskoro morati i na studije matematike, jer svakog meseca mora da rešava pretešku jednačinu: kako da od svoje plate od 48.000 dinara i suprugove mesečne zarade koja je manja od 40.000 dinara prehrani troje dece, plati račune i ostavi novac za neplanirane troškove.

 
 
„Kada dobijemo platu, prvo platimo račune koji su mesečno oko 28.000 dinara. Preostalo uglavnom ode na hranu. Za sve ostale potrebe, moramo da radimo dodatne poslove – u drugoj smeni. Kao i većinu višečlanih porodica i nas od bankrota deli jedna ili dve plate. Ako bi neko od nas dobio otkaz, ne bismo mogli da prehranimo decu”, priča Tatjana koja se nakon završenih studija psihologije i master studija na Fakultetu organizacionih nauka zaposlila u Osnovnoj školi za obrazovanje odraslih „Braća Stamenković”.
„Često me pitaju zašto smo se odlučili da imamo troje dece. Da sam računala na pomoć države, ostala bih na jednom, a da mogu – imala bih ih petoro, jer zaista volim decu. Roditeljski dodatak je jedina pomoć koju smo ikada dobili od države, a taj iznos je mesečno pokrivao samo troškove pelena. Iako i suprug i ja imamo veliku porodicu, ne možemo da računamo na njihovu pomoć jer znamo da i oni vode borbu za svakodnevno preživljavanje”, priča ova majka dva dečaka i jedne devojčice koji imaju 14, 12 i deset godina.
Tatjanina porodica je jedna od porodica u Srbiji koje imaju troje dece. Prema podacima iz poslednjeg popisa stanovništva, u našoj zemlji 5.264 porodice imaju četvoro dece, 3.468 roditelja podiže petoro dece, 1.075 porodica ima šestoro dece, 400 porodica gaji sedmoro mališana, a 321 porodica ima osmoro dece. Skrećući pažnju na težak ekonomski položaj višečlanih porodica, fondacija SOS dečja sela Srbije upozorila je da studija Republičkog zavoda za statistiku govori da se čak polovina tih porodica nalazi u riziku od siromaštva.
Na pitanje koliko im novca mesečno nedostaje da bi živeli normalno, Tatjana procenjuje da bi im dodatnih 50.000 dinara podmirilo mesečne troškove.
„Naš svakodnevni život je trka sa preponama – prioritet nam je da se deca zdravo hrane i bave se sportom. Međutim, samo mesečne članarine za sport su 8.000 dinara, i to sa popustom jer oba sina treniraju košarku u istom klubu. A gde su patike, trenerke, pripreme za takmičenja? Leti menjamo patike na svaka tri meseca, jer ih beton brzo ’pojede’. Kvalitetne patike koštaju oko 11.000 dinara…
Srećom pa su dobri đaci, pa ne moramo da plaćamo privatne časove. Snabdevamo se tako što pratimo sniženja i rasprodaje – dobro smo ’umreženi’ sa porodicama koje imaju više dece, pa razmenjujemo informacije gde ima jeftine obuće i odeće. Od svega što požele moram da zaključim do čega im je najviše stalo pa im to kupim”, priča Tatjana i naglašava kako smatra da sa decom treba otvoreno razgovarati o životnim teškoćama, pa i onim materijalnim.
S obzirom na to da su jedno drugom „do uveta”, Tatjana ne plaća 30.000 godišnje za tri kompleta udžbenika već kupuje samo jedan koji potom nasleđuje dvoje mlađe dece. Međutim, kada deca budu pošla u različite srednje škole, takva ušteda neće biti moguća.
„Od svega što ne mogu da priuštim svojoj deci, najteže mi pada to što ne možemo da putujemo. Znam da će neko reći ’teško je kada se nema za hleb’, ali i putovanja su hrana – za dušu. Deca znaju da ne mogu da idu na ekskurzije i rekreativnu nastavu svake godine, već moraju da sačekaju svoj ’red’. Ove godine je samo devojčica išla na jednodnevni izlet sa školom, a sledeće godine najstariji sin ide na ekskurziju. Ali, nikada se nisam pokajala što sam rodila troje, niti sam pomislila da bi život bio lakši sa jednim ili dvoje dece”, zaključuje Tatjana Radović.