Живот са троје деце много вреди и много кошта

Иако је завршила два друштвена факултета, Београђанка Татјана Радовић у шали каже да ће ускоро морати и на студије математике, јер сваког месеца мора да решава претешку једначину: како да од своје плате од 48.000 динара и супругове месечне зараде која је мања од 40.000 динара прехрани троје деце, плати рачуне и остави новац за непланиране трошкове.

 
 
„Када добијемо плату, прво платимо рачуне који су месечно око 28.000 динара. Преостало углавном оде на храну. За све остале потребе, морамо да радимо додатне послове – у другој смени. Као и већину вишечланих породица и нас од банкрота дели једна или две плате. Ако би неко од нас добио отказ, не бисмо могли да прехранимо децу”, прича Татјана која се након завршених студија психологије и мастер студија на Факултету организационих наука запослила у Основној школи за образовање одраслих „Браћа Стаменковић”.
„Често ме питају зашто смо се одлучили да имамо троје деце. Да сам рачунала на помоћ државе, остала бих на једном, а да могу – имала бих их петоро, јер заиста волим децу. Родитељски додатак је једина помоћ коју смо икада добили од државе, а тај износ је месечно покривао само трошкове пелена. Иако и супруг и ја имамо велику породицу, не можемо да рачунамо на њихову помоћ јер знамо да и они воде борбу за свакодневно преживљавање”, прича ова мајка два дечака и једне девојчице који имају 14, 12 и десет година.
Татјанина породица је једна од породица у Србији које имају троје деце. Према подацима из последњег пописа становништва, у нашој земљи 5.264 породице имају четворо деце, 3.468 родитеља подиже петоро деце, 1.075 породица има шесторо деце, 400 породица гаји седморо малишана, а 321 породица има осморо деце. Скрећући пажњу на тежак економски положај вишечланих породица, фондација СОС дечја села Србије упозорила је да студија Републичког завода за статистику говори да се чак половина тих породица налази у ризику од сиромаштва.
На питање колико им новца месечно недостаје да би живели нормално, Татјана процењује да би им додатних 50.000 динара подмирило месечне трошкове.
„Наш свакодневни живот је трка са препонама – приоритет нам је да се деца здраво хране и баве се спортом. Међутим, само месечне чланарине за спорт су 8.000 динара, и то са попустом јер оба сина тренирају кошарку у истом клубу. А где су патике, тренерке, припреме за такмичења? Лети мењамо патике на свака три месеца, јер их бетон брзо ’поједе’. Квалитетне патике коштају око 11.000 динара…
Срећом па су добри ђаци, па не морамо да плаћамо приватне часове. Снабдевамо се тако што пратимо снижења и распродаје – добро смо ’умрежени’ са породицама које имају више деце, па размењујемо информације где има јефтине обуће и одеће. Од свега што пожеле морам да закључим до чега им је највише стало па им то купим”, прича Татјана и наглашава како сматра да са децом треба отворено разговарати о животним тешкоћама, па и оним материјалним.
С обзиром на то да су једно другом „до увета”, Татјана не плаћа 30.000 годишње за три комплета уџбеника већ купује само један који потом наслеђује двоје млађе деце. Међутим, када деца буду пошла у различите средње школе, таква уштеда неће бити могућа.
„Од свега што не могу да приуштим својој деци, најтеже ми пада то што не можемо да путујемо. Знам да ће неко рећи ’тешко је када се нема за хлеб’, али и путовања су храна – за душу. Деца знају да не могу да иду на екскурзије и рекреативну наставу сваке године, већ морају да сачекају свој ’ред’. Ове године је само девојчица ишла на једнодневни излет са школом, а следеће године најстарији син иде на екскурзију. Али, никада се нисам покајала што сам родила троје, нити сам помислила да би живот био лакши са једним или двоје деце”, закључује Татјана Радовић.

 
Аутор: Катарина Ђорђевић
 
Извор: Политика