Životna priča: Moj deda i ja

april 12, 2016

Prelazili smo ulicu, malo sam se plašio nepoznatog, ali držao sam dedu za ruku. Bacio sam pogled gore, sunce me je na trenutak zaslepilo, ali uspeo sam da vidim baku kako maše i smeje se. Sećam se da sam strahovao da ne padne dole koliko je bila razdragana.
sasaTako je izgledao moj dolazak iz Sarajeva u Beograd kada sam imao tri godine, moja prva koherentna uspomena. Ima i ranije nekih bljsaka, starog stana, nekada i prostora i osoba koje ne umem da smestim i definišem, ali dolazak s dedom u Beograd moje je prvo istinsko sećanje.
Drugovali smo deda i ja narednih godina. Tzv. prikolica u bloku 70 služila je kao trafika. Moja majka se brinula zašto ne jedem ručak i malo je reći da joj je laknulo kada je saznala da je uzrok tome prethodno prežderavanje slatkišima – deda mi je u Prikolici uvek kupovao jafu i mančmelou. Prikolice davno nema, kao i mnogo čega iz tog perioda, čini mi se da je vlasnik bio u nekim mutnim poslovima.
Svakodnevno smo šetali blokom ili odlazili na Savski kej, i dalje u nozdrvama osećam miris ribe koju je uz reku pržio neki starac i tako pokušavao da zaradi koji dinar. Iscrtane fasade, prljava reka, trava išarana blatom – nije neki prizor, ali za mene je bio raj dok sam trčkarao okolo i pronalazio nove načine da se zabavim.
Bežali smo iz vrtića ponekad, išli da gledamo brata kako igra fudbal, deda me je gurao na ljuljašci ili je poluzabrinuto posmatrao kako se pentram na onu ’raketu’ u parku.
Dve su situacije duboko dirnule moje dečje srce, iz posve različitih razloga. Jednom smo se vraćali iz naše duge šetnje i na stepeništu u našoj zgradi zatekli dečaka kako rida. Plakao je i plakao sa licem zarivenim u ruke, a deda ga je upitao šta mu je. Bio je izbeglica, uplašen i nesnađen. Deda je popričao sa njime – prvo ozbiljno, utešio ga je kako je samo on znao (deca su ga uvek volela) i već posle pet minuta dečak se smejao dedinim šalama i odgovarao na svoj način. Poznajem tog momka, izrastao je u valjanog čoveka.
Postoje životne sramote koje bismo želeli da zaboravimo, ali to nikako ne uspevamo. Onda se desi da recimo čekaš autobus na stanici, sediš za radnim stolom i iskra neke od tih sramota zaplamti ti u glavi – streseš se, opsuješ ili nešto prokomentarišeš za sebe samo kako bi mozak naveo na drugi put, da to sećanje što kraće traje. E, takva je druga situacija koja mi je zauvek ostala u srcu.

Više se ni ne sećam šta se tačno izdešavalo, ali kao dete sam bio izuzetno nemiran i ratoboran – nekoga sam gađao kamenom, a pogodio sam dedu u naočare. Ne znam jesam li ih polomio ili samo iskrivio, ali znam da sam se osećao užasno i da je to jedini put da sam video dedu zaista ljutog na mene. Deca nikada ne veruju da su kriva – ako i priznaju krivicu, to rade da bi sebi olakšali život kod roditelja ili nastavnika, možda dobili nagradu ili sl. Ali kada znaju da su krivi i svesni su toga, onda to peče stostruko. Tako je mene peklo, a i danas ne volim da se setim te situacije, mada ju je deda sigurno već bio zaboravio.

Počela je škola, moj odnos s dedom i dalje je bio blizak, ali nismo više toliko vremena provodili zajedno. Godine su prolazile, seli bismo ponekad posle ručka i duže popričali i slagali smo se izvanredno, kao i uvek.
Ni kada sam bio najgori pubertetlija nisam bio od onih koji se kao stide svoje porodice ili ih je “blam“ kada su s drugovima i sretnu mamu, tatu, baku… Ali deda i ja više nismo šetali, bio sam prezauzeti, nestrpljivi klinac, što je valjda i normalno.
Vreme je i dalje prolazilo, od tog klinca postao sam čovek, ali deda je bio sve stariji. Čovek kojeg su otac i majka rano napustili, koji je sa 16 otišao u rat i dvaput bio ranjen, preživeo Sutjesku i Neretvu i razne nedaće posle rata… On je čovek koji je uvek radio za bližnje i pomagao drugima, kažu da nema tog ko od njega nije zatražio savet, ali naučio je da se oslanja samo na sebe.
Uz svu svoju mudrost, a deda je bio mudar i jedan od onih koji s malo reči kažu mnogo i po pravilu pogađaju u centar, bio je i tvrdoglav i teško je shvatao da ne može više ono što je mogao s 20 ili 30. Šta da vam kažem kad je pre nekoliko godina pokušao i zgib da uradi?! I još se smeje: “Šta je, mislite da ne mogu?“
Ipak, zakoni prirode takvi su da se deda bližio devedesetoj i više nije mogao sam da ide u šetnju. Kupili smo mu štap, pa hodalicu, ali nismo smeli da ga pustimo da ide sâm, iako je on to želeo.
I tako smo ponovo šetali, samo u obrnutim ulogama, krug života došao je do svoje završne faze. Čudan je naš svet kad je to što deda i ja šetamo nešto neobično. Čitam im lica – jedni su posramljeni, drugi su iznenađeni, treći mi čak i čestitaju što šetam s dedom. Znam da je namera najbolja, ali hej bre, nemoj da mi čestitaš, pa nije meni to obaveza, to je čovek koji je mene podigao i ja uživam da šetam s njim.

Ovo nije tužna priča, iako sam nekoliko puta zaplakao pišući je. Imao sam tu sreću da moj deda, moj dobri deda toliko dugo živi i da mogu da osećam ovo što osećam prema njemu.

Došla je nova godina, pregurao je jednu veliku krizu, ali još teže se kretao. Vreme se prolepšalo i dogovorili smo se da probamo da odemo u šetnju – “bar do obućara“, rekao sam mu.
U tu šetnju nikada nismo otišli.
Deda i ja ostvarili smo sve što je bilo moguće u našem odnosu, mada moram da priznam da često žalim za onim nemogućim – da smo mogli da razgovaramo u trenutku kada smo i on i ja bili na vrhuncu svojih sposobnosti. Ali u redu, ne treba ni od života previše tražiti.
Čuvajte one koje volite.
Autor: Saša Ozmo
Izvor: B92
Foto: Saša Ozmo / B92

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama