Živeli muž i žena. Imali su svega u izobilju, ništa im nije nedostajalo. Jednom je muž, vrativši se sa posla uveče, rekao ženi:
– Svake večeri prolazim pored kolibe onog siromaha, koja se nalazi pored našeg imanja, i uvek se odatle sve ori od smeha. Smiju se on i njegova žena, a ne razumem čemu se tako smeju i raduju.
Žena mu odgovori:
– Kako bih ja želela da se tako smijem celo veče bez prestanka, tako je dosadno kada padne mrak! Nemoj zaboraviti sutra pitati tog siromaha, čemu se on i žena toliko raduju.
Bogataš je uradio kako mu je žena rekla. Sutradan, prolazeći pored kolibe u kojoj je živio siromah, pokucao je u jedini prozor, iza koga se orio glasan smijeh i zapitao siromaha koji je izašao:
– Molim te, reci mi: siromašan si, ali je tvoja koliba svake večeri ispunjena radosnim smehom, dok je u to isto vreme u mom domu, prepunom skupocenih stvari, meni i ženi dosadno i uopšte nam nije do smeha? Daću ti novca koliko želiš, samo mi reci tvoju tajnu.
Siromah mu odgovori:
– Ma nije mi potreban tvoj novac!
I ovako ću ti reći: žena i ja imamo “zlatnu jabuku”. Tako, dodajemo jedan drugom tu jabuku – ja ženi, ona meni i od toga smo radosni!
Ne saslušavši priču siromaha do kraja, požuri bogataš u grad, misleći:
– Zar je samo u tome stvar? Zar žena i ja nemamo novca da kupimo zlatnu jabuku?
Našao je u gradu zlatnu jabuku, veliki je novac za nju dao, i brzo se kući vratio. Sedoše oboje, svako u suprotan kraj sobe, dobacivali su se zlatnom jabukom… samo što se nisu od toga smali i radovali. Što da rade, odoše spavati. Jutro je, kao što je poznato, pametnije od večeri.
Sutradan bogataš ponovo pokuca siromahu na vrata:
– Kupio sam zlatnu jabuku, dodavali smo se žena i ja, kotrljali je, ali zbog nečega, nije nam bilo veselo.
Tog momenta na pragu kolibe pojavilo se dete siromaha, tek što je naučilo hodati. Siromah, pokazujući na dete, odgovori:
– Ništa ti nisi razumio, dragi čoveče! Evo je naša “zlatna jabučica”. Svako veče dolazim umoran s polja,a ovde me žena i dete čekaju. Večeramo svi zajedno, ono što nam je Bog dao i sednemo: ja u jedan ugao kolibe, žena u drugi, a mrvica naša, čas k meni, čas k ženi. Smeje se on, a mi radosni! Zato se i smejemo svi zajedno!