Важно је уочити како дете комуницира с родитељима и другом децом, показује ли интерес за људе, прати ли и имитира оно што други раде, колико разуме језик, може ли сарађивати у једноставним играма и чиме се и како самостално игра, каже психологиња Сања Шимлеша из Кабинета за рану комуникацију, Едукацијско-рехабилитацијског факултета
„Као прво, не постоји начин раног препознавања деце на развојне поремећаје. А кад се утврди сумња на постојање развојног одступања, не постоји јасна идеја камо се деца упућују, које поступке процене треба направити и ко их спроводи“, објашњава и додаје да се родитељи често сусрећу са ситуацијом да им различити стручњаци дају противуречне информације и обасипају различитим дијагнозама, темељеним на различитим субјективним критеријима. Такође, један од великих проблема су велике листе чекања за развојну процену у већини институција те родитељи понекад чекају и годину дана од тренутка када уоче проблем код детета до тренутка прве процене.
Прочитајте и Шта је аутизам: Разговор с аутором документарног филма о …
„Често се сусрећемо с децом која су готово на недељној бази извргнута проценама од различитих стручњака те стога постају и претерано осетљива на ситуације испитивања, а родитељи са собом носе пуне фасцикле ранијих налаза“, каже и додаје да би се управо то требало променити.
Родитељи најчешће доводе дете ако не говори
„Препознавање поремећаја из аутистичног спектра у раној доби није лако, јер ваља пажљиво сагледати све аспекте дететовог развоја и створити јединствену слику функционирања детета. Оно што родитељи најчешће уочавају је да дете не говори“, али наглашава да чињеница да дете не говори готово да није важна за дијагностику поремећаја из аутистичног спектра, будући да је то један врло неспецифичан симптом.
Премда кашњење у појави првих речи може бити један од знакова поремећаја из аутистичног спектра, оно се може јавити и у деце уредног развоја, деце с језичним тешкоћама, деце с моторичким тешкоћама, деце с интелектуалним тешкоћама и слично.
„Сама чињеница да дете не говори не казује нам много о природи његових тешкоћа, ако их оно уопште има. Пуно је важније уочити како дете учи, у којим доменама учи спорије, а у којим брже, како комуницира с родитељима и другом децом, показује ли интерес за људе, прати ли и имитира оно што други људи и деца раде, колико разуме језик, у којој мери може сарађивати у једноставним играма и чиме се и како се самостално игра“, каже психолошкиња.
Прочитајте и Шта родитељима деце са аутизмом поручује младић који има …
Рани знакови аутизма
Др. сц. Сања Шимлеша објашњава да се у врло раној доби код деце с аутизмом често јавља кашњење у употраби геста показивања (показивање испруженим кажипрстом) која се код већине деце уредног развоја јавља око првог рођендана.
„Таква деца комуницирају претежно кад нешто требају, а ређе да би усмерила пажњу родитеља на нешто што им је занимљиво односно ређе да поделе неко социјално искуство, смањено разумију што им се говори, могу имати оскуднији контакт очима те га не употребљавају у комуникацијске сврхе, игра им је често стереотипна, отежано сарађују, понекад све раде сама и у мањој мјери укључују друге особе у своје активности. Нешто касније, кад почну говорити, може бити упадно то да говоре без јасне функције, често изговарајући напамет упамћене фразе или чак и целе дијалоге (на пимер, одломке из цртића или реклама). Неки од њих (деца с Аспергеровим синдромом/високофункионирајућим аутизмом) имају специфичне, јаке интересе, неки од њих су као мале енциклопедије, знају напамет све главне градове, све врсте птица, све називе инструмената“, објашњава неке од знакова.
„Када се родитељи суоче са сумњом да њихово дете има поремећај из аутистичног спектра пролазе кроз дуги пут прихватања. Родитељи су суочени с чињеницом да је њихово дете другачије од већине својих вршњака и да ће увек бити нешто другачије. Важно је да се родитељ не усмери само на дијагнозу детета, на читање интернетских страница о могућим исходима, већ да се покуша усмерити на оно што његово дете сада треба, а то је опуштен родитељ и весели заједнички тренуци“, закључује др.сц. Сања Шимлеша.
Терапије би требале бити функционалне и сврховите
Прочитајте и Доктор Карп: Мислим да знам шта изазива аутизам!
„Познато је да дјеца у раној доби највише уче и напредују у својој природној околини и ми потичемо оне облике подршке које дете доживљава делом свакодневних активности, у којима радо суделује и у којима види сврху“, каже и додаје да би терапије требале бити сврховите и функционалне, односно користити дјетету у животу.
„Детету с аутизмом треба у свакодневним ситуацијама помоћи да научи пренијети поруку о томе што жели или како се осјећа, треба му околину учинити што предвидљивијом, тумачити му социјалне ситуације које су му тешке и хаотичне, интервенирати при појави непожељних понашања те напросто прихватити аутизам као обиљежје дјетета и не покушавати промијенити дете него радити на том да га околина што боље прихвати и разумије“, наглашава психолошкиња.
Такође, родитељ мора имати повратну информацију о томе што се догађа на терапији (некад седи унутра, а некад не), а терапију треба циљано и правилно одабрати.
Извор: klokanica.24sata.hr