Наставница грађанског васпитања седела је у учионици и чекала родитеља свог ученика. Док је куцкала план рада за наредни месец на свом “лаптопу”, повремено би погледала колико је сати. Изгубила је сваку наду да ће се отац појавити, али је ипак закуцао на врата.
– О, добар дан Разредна? Како сте, Разредна? А… Модернизација, модернизација… Имате “лаптоп”… Нека, нека… Ваља се!
– Молим Вас седите – понудила је наставница столицу у ђачкој клупи.
– Хвала, али ја бих овако с ногу… Знате, журим а посао неће да чека.
– Ипак, седите. Наш разговор ће потрајати.
Отац невољно седе.
– Није ваљда да је онај мој поново направио неку неподопштину?! Играо игрице за време часа?! Потукао се с неким?!
– Није само то. Овога пута је много озбиљније. Знате, наставници се жале…
– А, видеће он… Неће да види нов телефон бар месец дана. Кад Вам Кажем! Ја, као грађевински предузимач, одговорно тврдим да тај није “под либелу”.
– Немојте тако… Мислим да би требало да поразговарате с њим…
– Да поразговарам?! Па с њим нема ни разговора ни договора!
– Често прави инциденте на часовима и за време великог одмора. Изгледа да на тај начин жели да скрене пажњу на себе. Можда му је потребно више пажње…
– Више пажње?! – брецну се отац – Жена и ја га пазимо откад се родио. Нема шта није пожелео, а да није добио.
– Нисам мислила на то. Било би добро када бисте…
– Знам ЈА шта би било добро, него сада стварно морам да идем. Као што рекох – Посао неће да чека. Јесте да није зец али ја морам да радим као магарац да бих сину обезбедио добру будућност. Вама хвала на разговору. Баш смо се лепо испричали!
Био је већ на вратима када је грађевински предузимач одељењском старешини свог сина довикнуо – Довиђења!
– Довиђења – узврати наставница грађанског васпитања и настави са куцкањем плана за наредни месец.
Пише: Марина Раичевић