Неоспорно је то да сваки родитељ воли своје дете, али упитајмо се да ли је баш увек та наша љубав остварена и стварна, или је једнострана, затворена и неостварена. Није довољно само рећи да некога волимо, та реч треба да буде освештана доброделатном добронамерношћу, несебичним себедавањем. Та љубав није слепа да не види право стање, она мора да буде свевидећа, да види ствари онаквим какве оне јесу, да не буде изнуђена и да не изнуђује ништа ни од кога.
На овом плану родитељ – дете, најбоље се види у оним примерима где постоји одређени телесни недостатак. Ту видимо да родитељи воле дете не гледајући на те телесне недостатке, али кад је у питању унутрашња дечја природа, нарав, или навике, ту заиста скоро сви неумесно поступамо. Мали је број родитеља који реагују исправно на прву дечју псовку, већина се томе радује не знајући да је то одустајање од праве радости. Даље иде погрешно усмеравање без исправног васпитавања слободе, постоји само попуштање, и све у име родитељске љубави.
Једноставно, не постоји „не може“, „није то добро“, „нема“, све дечје жеље морају бити испуњене по цену не знам чега. Овакво чињење никако није несебично себедавање, то је неодговорно поступање, и све у име „љубави“.
Под притиском те и такве љубави, дете је неспремно за реалан живот, јер је жртва наше погрешне и сувишне бриге. А нама, уместо радости остаје брига, па онда имамо наше методе погрешне припреме за живот: штедна књижица, стан… све у циљу да „не мора ништа да ради“. Веома је похвално старање о дечјој будућности, али је себично од нас то што мислимо да то дете неће бити способно само, без нас, да учини. Размислимо мало о томе колико и како омаловажавамо своје дете и његово стваралаштво, спутавајући му слободу наметањем наших, готових решења. А још увек мислимо да је то израз највеће могуће љубави, не размишљајући нимало да ли таква наша љубав годи нашем детету, да ли га изграђује и усавршава, или га понижава до најамничког ропства нама и нашим прохтевима и плановима.
Понекад, занесени собом и својим потребама, превиђамо да је поред нас дете као слободна личност, па мислимо да је довољно куповати му све што пожели, и више од тога. Сигурно је да се овде ради о лепим осећањима, али се превиђа да здрава животна комуникација подразумева двосмерност са уважавањем и захвалношћу. Ту су давање и примање две битне стваралачке категорије које осмишљавају сваки однос, свему дају праву меру. Тога, нажалост, нема тамо где постоји само давање без мере и смисла и примање без захвалности. Тако се стварају лоше навике, умножава се себичност, а љубав се полако троши под притиском интереса и нагона за поседовањем. Тај нагон за поседовањем родитељи често не препознају ни код себе ни код своје деце, будући оптерећени жељом да свега буде у изобиљу, заборављајући да се не може баш све купити, и да смисао живота није поседовати и потрошити.
Тако изгубљена стваралачка динамика доводи до бесциља и бесмисла, па имамо трагично стање да се има много тога, али је нестала љубав, потиснут је човек у други план, а и даље постоји мишљење и изјаве о љубави, која је заклоњена саможивошћу и себичношћу.
Љубивоје Стојановић
Извор: „Православље“