Постоји у историји мисли снажна и заводљива тежња да се људска природа види као исконски добра — човек као чисто, невино биће које кваре друштво, институције, корумпирани системи моћи. Ова мисао, дубоко укорењена у просветитељским учењима Жан-Жака Русоа и, у другачијем тону, у идеалистичким заносима Бернарда Шоа (на пример), најпосле код мислилаца и стваралаца марксистичке провенијенције, обликовала је читаве епохе друштвених реформи, револуција и педагошких експеримената. Она је родила идеју да, ако само променимо спољашње услове, ако људима дамо „праву“ околину, школу, васпитање, законе, они ће природно гравитирати ка добру, ка заједници, ка узвишености.
Али шта ако је та идеја заблуда? Шта ако је, како су веровали неки од најмрачнијих, али и најоштроумнијих, мислилаца, људска природа по себи склонија злу него добру, насиљу него милосрђу, самовољи него саосећању?
У књижевности и филозофији, генерално је присутна тензија између две визије човека: оптимистичке (ведре) и песимистичке. Наравно уз многобројне, некада не мале, нијансе. Али, књиге које остављају најдубље трагове често су оне које се не боје да загребу испод сјајне површине „човечности“ и покажу сложено, често мрачно, наличје наше природе.
Један од најснажнијих израза ове идеје јесте роман британског нобеловца Вилијама Голдинга, „Господар мува“, који показује како се, у одсуству спољашње контроле, и деца — невина, друштвено још „неискварена“ бића — брзо претварају у чудовишта вођена страхом, жудњом за моћи и потребом за доминацијом. Голдинг је, као ратни ветеран, добро знао да зло није девијација, већ могућност која непрестано „чучи“ у људском срцу, чекајући прилику да се ослободи.
Сличну поруку шаље и Ентони Барџис у „Пакленој поморанџи“, где је идеја о слободној вољи важнија од моралног понашања — јер присилна доброта није врлина. Али изнад свега, Барџис као да упозорава: оно што називамо људском природом није ни стабилно ни поуздано. Човек је способан за ужасну бруталност из чистог хира, из игре, из осећаја супериорности. Некад и као компензацију за пониженост и подређен положај, што ће главни (анти)јунак, Алекс, испрва агресивни и бескрупулозни вођа уличне банде, најбоље осетити на својој кожи.
Ова песимистичка нит може се пратити уназад кроз историју мисли — све до Шекспира, који у својим трагедијама, али и у комедијама, нарочито у ликовима као што су Ричард III, Магбет или Јаго, разоткрива дубине људске похлепе, љубоморе, злобе и моралне празнине. Шекспир не види зло као нешто изван човека, већ као потенцијал који постоји у свакоме од нас.
Слично, Иво Андрић у својим романима и приповеткама приказује како се историја зла прелива у свакодневни живот, како обични људи постају инструменти бруталности — и то не само зато што су искварени од система, већ јер је у човеку самом скривен мрачни унутрашњи нагон, страст, свирепост, глад за моћи, за преживљавањем по сваку цену, чак и када та цена укључује издају, окрутност, пад, шкртoст, заборав сопствене савести.
Милош Црњански, у „Сеобама“, на пример, али и у „Роману о Лондону“, приказује меланхоличне и узвишене јунаке, са често високо подигнутом моралном лествицом, који сањају о лепоти, слободи, звезди у бескрајном плавом кругу, и неком вишем смислу — али се стално сударају с окрутним светом у којем ти идеали звуче апсурдно, или, још горе, наивно. Његова проза одише сетом због несклада између унутрашње племенитости и стварности у којој владају брутални интереси, насиље, хаос и апсурд.
У филозофији, антрополошки песимизам добија свој најдубљи израз код Артура Шопенхауера, који у човеку види манифестацију слепе, ирационалне воље за животом — силе која се не води ни моралом ни разумом, већ инстинктом, агресијом, пожудом и неутаживом жељом.
Још радикалнији, Фридрих Ниче не верује у универзално добро уопште; он људску племенитост види као продукт слабости, а „морал стада“ као оруђе којим немоћни покушавају да укроте јаке. За њега, истинско људско биће није добро, већ снажно, стваралачко, и често — безобзирно.
У својим делима „С оне стране добра и зла“ и „О генеалогији морала“, Ниче с немилосрдном јасноћом разоткрива морал као историјски производ који није израз истине, већ оруђе моћи. Он не верује у универзално добро, већ показује како су појмови „добро“ и „зло“ настали из сукоба између господара и робова, моћних и потлачених. Доброта, у том контексту, није врлина сама по себи, већ стратегија слабих: маска немоћи претворена у моралну супериорност. За Ничеа, племенитост не значи самилост, већ снагу, самопревазилажење и храброст да се одбаце колективне утехе — чак и по цену моралне осуде. Човек, ако жели да буде истински слободан, мора проћи кроз разарање илузија — и ту не остаје много простора за веру у урођену доброту.
Достојевски, нарочито у роману „Зли дуси“, разоткрива идеолошко и духовно зло које се не испољава само у појединцима, већ се организује, шири и обузима друштво кроз идеје које убијају душу. Његови ликови су интелигентни, образовани, али безверни и изнутра распаднути — и управо у тој празнини тријумфује нихилизам. Или манипулација која је сама себи сврха. У том роману не долази до прочишћења и победе добра; зло побеђује полако, корак по корак, помоћу снажне воље, кроз равнодушност, иронију и самоубилачку деструкцију. Демонски.
„Легенда о Великом Инквизитору“ из романа „Браћа Карамазови“ такође нуди своје виђење мрака у људској природи. Слично је и са осталим романима Достојевског: „Идиот“, „Злочин и казна“, „Младић“…
У античкој трагедији „Хиполит“, чујемо Федру како каже: „Знамо шта је добро, разумемо то, ал’ не маримо.“ Ту, у том једноставном исказу, лежи срж проблема — људска природа није нужно неука, већ свесна и „равнодушна“. Знање о добру није гаранција да ће човек чинити добро. Јер у човеку постоје страсти и снажни унутрашњи нагони које рацио не може да укроти.
У америчкој култури, нарочито у сликарству и књижевности, постоји континуитет овог скептицизма према људској природи. Едвард Хопер, у својим меланхоличним приказима самоће и изолације, човека приказује као изгубљеног, отуђеног, можда не толико злог по себи, колико неспособног за аутентично саосећање.
У књижевности, аутори попут Кормака Макартија, посебно у романима „Пут“ и „Нема земље за старце“, приказују свет у којем је зло свеобухватно и фундаментално. Цивилизација је танка опна која једва прикрива бездан хаоса, насиља и равнодушности.
И код Филипа Рота, Дона Делила или, екстремно, Брета Истона Елиса, види се исти поглед: савремени човек, лишен трансценденције, препуштен сопственој психолошкој празнини, све више показује своју неспособност за аутентично добро.
На крају, питање које се намеће није толико да ли је човек по природи добар или зао, већ: Шта нам историја, уметност и филозофија говоре о нашој склоности да зло чинимо с пуном свешћу, са избором? Ако је истина, како рече велики руски писац, да се „граница између добра и зла налази у срцу сваког човека“, онда је јасно да у том срцу претеже нешто што ни најплеменитији идеали не могу увек обуздати.
Можда је права заблуда управо та утешна мисао о исконској доброти. Можда доброта није природна, већ цивилизацијска тековина. Можда је чинити добро заправо непрестани отпор према сопственим нагонима, стална, мукотрпна борба — против онога што јесмо.
Замислимо, у једном тренутку, стакленик, велики, прелепи, стаклени врт у којем расту ретке биљке: клице доброте, изданци саосећања, цветови истине и правде. Унутра је топло, светло, примећује се велика пажња и контрола. Људи који улазе остављају обућу напољу, перу руке, утишавају глас.
Али чим се врата оставе отворена — макар на трен — са спољашње стране, из мрака, улази ветар. Носи семење корова, инсекте, глодаре. Цвеће почиње да вене, тло да се трује. И још горе: неки од посетилаца почну да газе по башти, нехотице или намерно. Показују прстом, смеју се, чупају оно што не разумеју. На крају, стакленик експлодира — полако настаје хиљаду ситних пукотина које расту док се све не сруши.
Можда је то човек: баштован који наводно жели рај, али у својим џеповима увек носи семе пакла.
Аутор је професор српског језика и књижевности из Бора