Nežno roditeljstvo je, izgleda, fraza decenije i roditeljski stil koji polako uzima primat. I to je, po definiciji, dobra stvar. Osim u slučajevima kada poverujemo da ga moramo slediti uvek, bez izuzetka i ne obazirući se na sopstvene potrebe i osećanja.
Nežno roditeljstvo podrazumeva da ste fokusirani na osećanja svoje dece i da pokušavate da razumete ono što se krije iza njihovog ponašanja, umesto da samo ispravljate ponašanje. To je, zapravo, antiteza autoritarnom stilu roditeljstva po kom su odgajane generacije sada već odraslih ljudi.
Dakle, pre nego da se fokusirate na ispravljanje ponašanja tako što ćete dete poslati u ćošak ili u svoju sobu da „malo razmisli“ ili ga kazniti, ako ste roditelj koji bira nežno roditeljstvo, vi ćete razumeti emocionalno stanje koje je do određenog ponašanja dovelo. To, naravno, ne znači da ćete neprikladno ponašanje dozvoliti, ali kazne, grdnja i eskalacija situacije neće biti vaš izbor. Sigurno da je svako ko se, makar malo, interesovao za ovaj metod roditeljstva i istrajao u primeni nekih saveta, primetio da to, zapravo, daje rezultat.
Stvarno daje. I na prvi pogled, to nežno roditeljstvo deluje kao prava zvezda među roditeljskim tehnikama. Pa ko ne želi da poštuje osećanja svog deteta?!
Ipak, ima nešto što mnogi zaboravljaju… Uprkos tome što u centar stavlja empatiju i zdravu komunikaciju, nežno roditeljstvo nije uvek nežno prema mamama.
Nežno roditeljstvo ne brine o mamama i postavlja nerealna očeivanja
Ako ste nekad bili deo Fejzbuk grupa koje su posvećene nežnom roditeljstvu i pozitivnom odgoju, onda ste, sasvim sigurno, imali prilike da vidite kroz šta prolaze mame koje ne odreaguju onako kako ovi modeli roditeljstva nalažu i o tome potraže savet. Najčešće ih dočekaju poruke osude ili pasivne agresije gde ona, između redova, može da pročita da je za ponašanje deteta zapravo kriva ona sama. Jer nije bila majka kakva je detetu potrebna.
Tu su, vek, preuveličana upozorenja o tome kakvu će traumu ostaviti na dete ukoliko podigne glas ili ga kazni u nemoći. Takva da mame ostaju u uverenju da svoje dete guraju u traumu i na put neuspeha. Primera radi, ako dete požurujete govoreći mu da mora da se spremi za školu ili da nema vremena da sedi na noši toliko dugo, vi niste nežan roditelj. Obično će vam reći da se zapitate zašto dete to radi i da li je koren problema možda u nečemu što ste vi uradili.
Nežno roditeljstvo potpuno ignoriše realan život majki
Uzmimo za primer spremanje za školu. Ako ih ne požurujemo, postoji prilična šansa da ćemo zakasniti na posao. Nije da uvek imamo vremena da istu stvar ponovimo 10 puta, sve i da nam strpljenja ne manjka. Da, treba se sagnuti, pogledati dete u oči i reći mu da je važno da se spremi brzo. Ali to je dete! Dok se okrene, ono će zaboraviti šta smo ispričali. I to ne znači da smo loši roditelji.
Deca nisu mini-odrasli
I ponekad stvari rade iracionalno i bez ikakve logike, vođeni samo svojim željama. Ponekad odbiju da obuju cipele bez nekog dubljeg razloga već su se, eto, baš zaigrali. Ne zato što se iza toga krije dublja emocionalna potreba. Ponekad, tantrumi su rezultat neuslišenih želja. I sasvim je u redu, kada to prepoznamo, da se ne trudimo da kopamo dublje već da jednostavno ostanemo dosledni.
Prema filozofiji nežnog roditeljstva, roditelji (i hajde da budemo otvoreni, kad kažemo roditelji, zapravo mislimo majke) su odgovorni za to da na svaku dečju potrebu reaguju i uvaže svako osećanje. Za loše ponašanje se, gotovo bez izuzetka, smatra da je rezultat stresa ili anksioznosti koje dete ima, opet, pogađate krivocom roditelja (čitaj: majki).
Oni koji su stopostotno i bez kritičkog razmišljanja posvećeni teoriji nežnog roditeljstva ne samo da krivicu i odgovornost za sva dečja ponašanja stavljaju na majke, već i reakcije koje majke ponekad imaju predstavljaju kao velike roditeljske promašaje.
Šta god da uradimo, pogrešićemo.
Jesmo li rekli detetu da nas je povredilo zato što je izgovorilo: „Mrzim te“? Gotovo je, sad od deteta pravimo osobu koja će uvek gledati da udovolji drugima. A jeste li rekli „bravo, odlično!“ kad je dete nešto napravilo? Pa greška. Sad će uvek tražiti potvrdu od drugih da je to što radi dovoljno dobro. Neće razviti unutrašnju motivaciju…
I gde sve to vodi?
Nežno roditeljstvo se fokusira na empatiji prema detetu, ali ponekad propušta empatiju deteta prema drugima
Naravno da, kao odrasli, treba da kontrolišemo i svoje emocije i svoja ponašanja. I naravno da ne treba da krivimo decu za to što smo izgubili strpljenje ili za nešto što osećamo. Ali to ne znači da treba da se pretvorimo u robote bez sopstvenih potreba i osećanja ili da ignorišemo to da postupci naše dece i te kako mogu uticati na druge ljude, uključujući i nas same. Jedan deo tereta, odgovornosti za svoje ponašanje moraju da snose i sami.
Da me ne shvatite pogrešno, ja sam više nego iko za to da se o roditeljstvu edukujemo. Ne mislim da su naše bake znale najbolje. Nisu i dosta je veličanja njihovih metoda jer su većinom stvarno bile pogrešne. Ali, isto tako, potpuno je pogrešno 100% vremena razmišljati o tome šta naše dete oseća, šta mi tim povodom treba da uradimo i kako da ne upropastimo svoju decu. To je iscrpljujuće i nije prirodno.
U svim tim pokušajima da budemo bolje i informisanije majke, zaboravile smo da smo i ljudska bića. Ne opraštamo sebi jer svaka greška, mislimo, može biti trauma za dete.
I, što je najpogrešnije, prestali smo da gledamo širu sliku. A to je – da li je moje dete srećno i da li se uz mene kao roditelja oseća voljeno?
Umesto toga, fokusiramo se na mikroskopski pogled kroz dnevne događaje: Da li sam upropastila dete jer sam mu rekla da požuri?! Hoće li imati traumu jer sam viknula da je dosta gnjavaže?
E zato ću ja, umesto da pratim strogo sve savete stručnjaka, birati one koji su mojoj porodici po meri. I trudiću se da budem nežna ne samo prema svojoj deci, nego i prema sebi. Verujem da je to najbolji način da odgajim samostalnu, empatičnu, sigurnu decu.