Претпоставка да исти родитељи могу васпитати двоје деце на исти начин спада у тзв. педагошке митове. Веома је важан и редослед којим дете усваја одређена знања, а управо је немогуће поновити исти редослед ових порука.
Полазећи од претпоставке да су их васпитавали на исти начин, родитељи се често питају зашто постоје разлике између старијег и млађег детета. Сматрајући да је и једно и друго дете добило исто васпитање, родитељи закључују да су се разлике појавиле због неких фактора на које нису могли утицати: дететове праве природе, темперамента, генетских склоности, хороскопског знака, физичке сличности са неким другим чланом породице, итд. Зато што ове разлике доживљавају као израз нечега што је непроменљиво, родитељи се мире са тим да је дато дете такво какво је и прихватају пасивну и немоћну позицију.
Природа или васпитање?
Али шта ако то није тако и ако су разлике резултат нечега у васпитању што јесте променљиво? У том случају ће родитељи направити грешку, јер ће пропустити да утичу на децу да исправе непожељне разлике. У науци о деци је одавно присутан сукоб оних који мисле да је за изградњу дететове личности пресудна његова природа и оних који мисле да је пресудно васпитање деце. Са аспекта родитеља, то је дилема – да ли да заузмем став да дететов развој не зависи од мене, већ од његове природе или да заузмем став да дететов развој зависи од мене?
Новија сазнања говоре у прилог овог другог. Када се дете роди, његов мозак је „полупроизвод“. Како ће се мозак развијати зависи од тога како ће дете бити стимулисано од стране околине, првенствено родитеља. Дакле, васпитавајући децу, ми утичемо на то да се њихов мозак развија у одређеном правцу, а камоли њихова личност.
Исти родитељи, друго родитељство
Зато је важно да преиспитамо претпоставку да исти родитељи васпитавају децу на исти начин. Како можемо објаснити некада велике разлике у понашању и типу личности између млађег и старијег детета истих родитеља?
Однос између васпитавања од стране родитеља и дететовог понашања или црта дететове личности није однос узрока и последице. Уместо да се разуме како родитељи узрокују дететово понашање, треба разумети да родитељи врше утицај на дете, а да од детета зависи да ли ће тај утицај прихватити или неће. То је главни разлог због којег је деци неке ствари потребно понављати много пута, јер се тако врши притисак на њих да усвоје родитељску поруку. Ако су поруке које упућује родитељ главни саставни елемент онога што зовемо васпитање, онда треба знати да дете не реагује на саму поруку или на намеру родитеља, већ да дете ту поруку разуме на један или други начин. Исто тако, не разликује поруку од значења које јој је приписало. Због тога су могући разни неспоразуми и „шумови“ у комуникацији, нарочито код млађе деце.
Јединствени комплет порука
Васпитање можемо схватити као скуп одређених порука које родитељи упућују деци, а које се тичу важних аспеката живота. Родитељи могу мислити да су исти комплет порука „испоручили“ и једном и другом детету. Чак и да су то заиста урадили, веома је важан и редослед којим дете усваја одређена знања, а управо је немогуће поновити исти редослед ових порука. Ако уважимо чињеницу да поред мајке дете има и оца, и да су то две најважније фигуре чије поруке дете региструје као веома важне, онда ове ствари постају још комплексније.
Током васпитања, и свог раста и развоја, дете се уствари налази у једном комуникацијском пољу у којем је већи број „значајних других“ који својим порукама и поступцима утичу на дете, односно на начин на који ће дете изградити своју слику о себи, другима и свету. То је у складу са оном изреком: „Децу не васпитавају само родитељи, већ читаво село“. Чак и ако би родитељи били константа у овом пољу и не би се разликовао њихов утицај на прво и на друго дете, немогуће је да преостали значајни други имају потпуно исти утицај на оба детета.
Важан и неважан
Како ће дете протумачити родитељске поруке, зависи и од контекста у коме се налазе. А контекст првог и другог детета се веома разликује. Прво дете је једно време било јединац и уживало неподељену пажњу своји родитеља. Мала деца су спознајно незрела и мисле у сликама, односно имају конкретно мишљење. Зато она љубав изједначавају са пажњом. Она размишљају на следећи начин: „Ако мама гледа мене, ја сам важан, а ако гледа брата, онда је он важан, а ја сам неважан“. Због тога губитак пажње, коју сада морају да деле са млађим дететом, деца по правилу доживљавају као губитак љубави. Тако настаје однос љубоморе старијег према млађем детету који постаје контекст у којем се тумаче различите ситуације, родитељски поступци и њихове поруке. Жеља да се избори за добијање родитељске љубави може бити веома снажан мотив који ће утицати на то да се дете као личност развија у једном или другом правцу.
Љубомора старијег
Један од типичних начина је да старије дете подетињи, да у психолошком смислу регресира на неки ранији узраст, и да се спуштајући се на његов узраст, такмичи са млађим дететом. Ако родитељи почну да попуштају старијем љуборморном детету, то може бити пресудно да оно заузме став да су они, млађе дете и сви други људи дужни да му угађају и да му испуњавају жеље. Љубоморно старије дете може и другачије реаговати и покушавати да својом послушношћу и успешношћу покаже да је оно „боље“ дете и да је оно то које родитељи треба више да воле од проблематичног млађег детета. Међутим, то често код родитеља изазива контраефекат, јер сматрају да не треба да се толико баве „непроблематичним“ дететом, већ да се више посвете „проблематичном“ детету. Резултат је да љубоморно дете закључује да се није довољно трудило, и онда се још више труди да буде боље од млађег.
Љубомора млађег
Ни млађе дете није имуно на појаву љубоморе. У почетку, док је веома мало, дете се осећа вољеним, али касније, када мало порасте и почне да се упоређује са старијим, настаје проблем љубоморе млађег детета према старијем. Иако се родитељи труде да децу васпитају на исти начин, однос са старијим дететом може значајно обликовати личност млађег детета. Да би га старије дете прихватило, да га не би одбацивало и малтретирало, млађе дете може научити да му угађа. То је механизам који може постати централни механизам његове личности када је у питању однос према другим људима. Зато што се упоређује и покушава да достигне и „победи“ старије дете које је неколико година старије, млађе дете је стално фрустрирано. Због ове утакмице коју је само наметнуло, оно може закључити да је глупо, неспособно и мање вредно од старијег. Како га никако не може победити, оно може одустати од такмичења и престати да се труди због чега заостаје у развоју и заиста постаје проблематично.
Педагошки мит
Према томе, љубомора која се појављује у односу старијег и млађег детета постаје веома снажна сила која обликује личности и једног и другог детета. Када су деца истог пола, што је старосна разлика између њих мања, то ће се они лакше упоређивати једно са другим, па ће и љубомора бити више присутна. Љубомора између деце није нерешив проблем, већ је нешто што родитељи треба да неутралишу током васпитања.
Ако се сада вратимо на нашу почетну претпоставку да родитељи васпитавају децу на исти начин, можемо закључити да она није тачна. Нити родитељи могу да децу васпитавају на исти начин (чак ни када су у питању једнојајчани близанци), нити су родитељи једини који васпитавају дете које се налази у комуникацијском пољу у ком сви значајни други утичу на њега. Веома је важан и однос између деце, јер и на тај начин они себе међусобно „васпитавају“. Дакле, претпоставка да исти родитељи могу васпитати двоје деце на исти начин спада у тзв. педагошке митове.
Извор: http://www.detinjarije.com/dr-zoran-milivojevic-mlade-i-starije/