Повремено се родитељи питају зашто њихова, иначе вољена и пажена деца, када се приближе пунолетству, немају неки свој мотив, циљ, амбицију, ка којој би стремили. Све је више оних који су пасивни, дезоријентисани, без јасног мотива и циља.
Срећно детињство је свакако један од разлога. Потпуно се посвећујући деци, нудећи им само позитивне доживљаје, испуњавајући им већину жеља, родитељи несвесно код деце стварају искуство да је детињство најлепши део живота. Гледајући родитеље како жртвују своје да би испунили дететове жеље, деца закључују да није удобно бити одрастао. Зато одлажу прелазак у неудобну одраслост.
Млади који на будућу одраслост гледају негативно, немају ни позитивну визију шта би желели да раде или да буду када одрасту. Њихови ментални процеси су усмерени на садашњост. Када неко нема позитивну визију будућности, тада нема ни жељу да иде ка тој будућности – нема ону покретачку енергију која је мотив да се крене дугачким путем, на којем су и препреке, а који води ка жељеном циљу. Уместо тога, млади желе да се удобно стање у којем се налазе, настави.
Животне судбине показују да веома снажан мотив за постизањем одређеног циља, личног успеха, настаје на два начина. Један је онај када деца која су имала неудобно детињство, која су гледала са завишћу другу децу која су имала оно што они нису имали.
Из оскудице и фрустрираности настаје јак мотив да се у животу успе, и да се себи и својој деци омогући оно што особа није имала у детињству. Други су они који имају амбициозне родитеље који су можда и пре њиховог рођења имали јасан циљ који будуће дете треба да досегне. То су „родитељи-тренери” који несвесно детету шаљу поруку да ће га волети само ако испуни њихову амбицију.
Дете се током времена поистовети са родитељевом амбицијом, и почне да је доживљава као властиту, тако да стреми ка успеху.
Родитељи који су васпитање погрешно изједначили са пружањем љубави, треба да знају да то што се њихово дете осећа срећно у породичном кругу, не значи нужно да ће позитивну слику о себи моћи да потврди неким личним достигнућима и успесима у оквиру своје генерације.
Бројни су примери како су непријатна осећања фрустрираности и досаде допринела да дете открије шта је то што га заиста интересује и шта жели да оствари – свој унутрашњи мотив. Важно је деци пружити љубав јер на тај начин помажемо им да изграде позитивну слику о себи, али важно им је помоћи да превазиђу дечју жељу да раде само оно што је пријатно. Када дете терамо да ради оно што му је непријатно, али истовремено и корисно, ми помажемо да изгради своје радне и друге навике. А оне су услов да дете оствари своје снове.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика