Зашто је нашим родитељима било лакше да буду родитељи?

фебруар 16, 2016

Да ли икада пожелите да будете родитељ који своју дужност обавља опуштеније него већина родитеља данас, као што су то наши родитељи радили? Ја свакако пожелим. Не узимајте ово здраво за готово. Сигурно ми је драго што су наша деца здравија и безбеднија, али понекад заиста помислим да ми се заломило да своје родитељске дужности обављам у погрешној деценији. С’ друге стране, има тако много ствари код којих су наши родитељи забушавали, и живели много лагоднијим животом него ми данас; због таквих ствари понекад стварно мислим да је незнање права срећа…deca

1. Бејби-ситер? Коме је то још потребно? Боже драги, кад се сетим колико је само било журки на којима се пило и пушило, а на свакој су била и деца. Нико није ни помишљао на бејби-ситере. Људи су једноставно пристизали и још са врата пуштали децу да до миле воље јурцају по улици, где смо се играли ‘жмурке’ или чега год смо желели. Ако ћемо поштено, не сећам се да су наши родитељи чак и прилазили да баце поглед шта радимо. Могу само да претпостављам шта би се десило када би неко данас покушао да доведе децу на забаву за одрасле. Мислим да би се у причу јако брзо умешала Социјална служба, а у најмању руку, родитељи би од стране других родитеља проглашени неодговорним.

2. Специјално седиште за дете у ауту – шта то беше? Моја мама би ме једноставно убацила на задње седиште аута, где сам могла седнем како желим, па бих обично објахала избочину на поду између седишта. Наравно да сам срећна што су наша деца данас безбеднија. Ипак, замислите само како би то било када би једноставно могли да пустимо децу да се сјуре до кола и ускоче на задње седиште? Моја мама се никада није намучила да подеси сигурносни појас у колима. Није ни покушавала.
3. Забављање деце није била искључива одговорност родитеља. Забавити своје дете? Овај симптом васпитвања деце је присутан свега неколико деценија. Прилично сам сигурна да мојим родитељима ни на тренутак није падало на памет да ме забављају. Ми деца смо се сами играли и никада нисмо ни очекивали да би нас родитељи на било који начин у томе усмеравају.
4. Родитељи се нису оптерећивали тиме да би њихови пороци могли да дају лош пример деци. Мој отац није вадио цигарету из уста. Када је на крају оставио пушење, то је било искључиво ради његовог здравља. У то време нико није ни размишљао о пасивном пушењу, и прилично сам сигурна да осећај родитељске кривице није био на листи разлога због којих је донео одлуку да остави цигарете.
И сама сам некада била пушач (мноооого пре него што сам добила децу) и повремено имам фазе када поново посегнем за цигаретом. Мислим да не би требало ни да напомињем да никада не бих запалила у близини моје деце – ипак, не могу а да се не запитам да ли је заиста неопходно да пролазим кроз детаљан ритуал детоксикације пре него што након испушене цигарете поново приђем близу свог детета?
5. Конзумирање алкохола у трудноћи – или било када. Мајка ми је рекла да је сваке вечери док је мене носила у стомаку пила по један виски са соком од лимуна. Ма шта ми рече? Сећам се како сам пре него што бих попила чашу вина у ни-сама-не-знам колико дана најпре на интернету до бесвести проверавала могуће ризике по мој фетус. Захваљујући осећају кривице који би ми Гугл усадио, никада нисам успела да попијем целу чашу вина.
6. Могли сте да се на јавном месту издерете на своје дете. Апсолутно сте могли да се извичете на своје дете на јавном месту, а да никоме не падне на памет да позове службу за заштиту дечјих права или слично. Сада је ситуација другачија, родитељи немоћно шкргућу збима и глуме стрпљивост и умилност. Моји родитељи никада нису дигли руку на мене, и ја никада не бих ударила своје дете, али понекад – чак и када се само строго обратим свом детету на јавном месту, људи ме гледају као да сам неуротична.
7. Деца нису диктирала избор јела. Не сећам се да су ме некада питали шта бих волела за вечеру. Никада.
8. Пластика непознатог порекла? Да ли је потребно било шта додати? Играчке би се куповале било где, а спавали смо са њима, гризли, прали, топили, и на то нико није обраћао пажњу… Сада проводим сате и сате тражећи савршену не-токсичну играчку која није произведена у Кини и не садржи БПА. То је поприлично исцрпљујуће.
9. Мере предострожности за дечју безбедност? Мере предострожности? Какве мере предострожности? На својој кожи сам искусила струју (у блажој варијанти), знам како је када додирнеш усијану пећ, када се скотрљаш низ степенице или када прописно изгориш уста врелом храном. Моје дете појма нема о оваквим стварима, нити ће икада имати прилику да их искуси захваљујући мојој акутној параноји и завидним вештинама када су у питању мере предострожности којима се штите деца. Волела бих када би могла да кажем да би моје дете успело да преживи чак и без мог опсесивног настојања да га сачувам од … па могу слободно рећи, СВЕГА!
10. Без обзира на све, ми волимо своје родитеље. Наши су нас родитељи убацивали у товарни простор камионета, пуштали да се играмо шибицама, и никада се нису према нама опходили као према појединцима са посебним личним потребама. Упркос свему, ми их волимо. Данас се као родитељи плашимо се да ћемо од наше деце направити отпаднике од друштва и случајеве за лечење који ће нас читав свој живот мрзети, уколико их као мале пустимо да плачу и минут дуже или уколико се према нашим малишанима који нису ни проходали не опходимо као према себи равнима.
 

Извор: eci-pec.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама