Za decu koja kreću u prvi razred osnovne škole, taj prvi dan je jedan od najvažnijih u životu. Osim prvih većih obaveza, novog okruženja i drugara sačekaće ih i učitelj/ica – najznačajnija figura u njihovom odrastanju posle roditelja. Sve ono što su mama i tata kod kuće, učitelj/ica će biti u školi.
Ona vezuje đacima pertle dok još ne nauče sami, pozajmi pare za užinu kad mama zaboravi da napravi sendvič, uteši dete kad plače jer je palo i povredilo koleno…
I zato je ona važna. I zato svako pamti svoju učiteljicu i polazak u prvi razred.
Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da je učitelj jedna od glavnih figura, takozvanih značajnih drugih, koji se pojavljuju u životu deteta.
„Prvi autoriteti su u krugu porodice, dakle prvenstveno roditelji, a zatim, kao prvi autoritet koji dolazi izvan porodičnog kruga je učitelj ili učiteljica. Zbog toga je učitelj izuzetno važan u formiranju dečje ličnosti, a ne samo sticanju osnovnih znanja“, kaže Milivojević.
On priča i kako pamti svoju učiteljicu.
„Na mene je značajno uticala moja učiteljica, Nadežda Petrović iz Osnovne škole „Svetozar Marković“ u Beogradu. Tome je doprinelo i to što je moj otac delegirao svoj autoritet na učiteljicu rečima: ‘Ovo ti je učiteljica koju moraš da slušaš, a ako je ne budeš slušao, imaćeš posla sa mnom’. Dakle, učiteljica je veoma važna jer mnoga deca na osnovu odnosa sa njom izgrađuju sliku o sebi, a i na osnovu načina na koji rešava probleme i situacije u razredu, ona pomaže detetu da izgradi predstavu o grupnim odnosima i da u skladu sa tim izgradi svoje socijalne veštine“, kaže Milivojević.
On dodaje i da se deca bolje poistovećuju sa učiteljem istog pola, a šteta je što nema dovoljno učitelja jer bi to značajno povećalo njihov pozitivan uticaj na učenike muškog roda.
„Na osnovu odnosa sa učiteljicom, mnogi se kasnije opredeljuju za učiteljski poziv jer takvo poistovećenje ostavlja dubokog traga u njima“, priča Zoran Milivojević.
Izvor: Nedeljnik
Vi,gospodine Milivojeviću u sebi imate znanje i sposobnost da promenite i delujete „na ljudsku svest“,a ona se najteže menja.Vi ste najbolji „učitelj“,ali bi trebalo da budete više angažovani ,da Vas „primete“ oni koji misle da sve znaju,a od njihovog znanja“nama“ je sve gore.Pozdrav od Vaše redovne čitateljke,đaka,ali i učiteljice.Hvala za ovo podsećanje javnosti o značaju i vrednosti „UČITELJICE“.
1. septembar, dete nam polazi u prvi razred. Ekstrovertna, radoznala devojčica, s visokim nivoom razvijenosti emotivne inteligencije, lako prilagodljiva na novu sredinu.
Prvi roditeljski sastanak tog istog 1. septembra: učiteljica nam deli upitnik koji sadrži segmente „vrline i mane deteta“, „očekivanja od učiteljice“, „očekivanja od deteta“. Suprug i ja, po zanimanju profesori, popunjavamo isti. Pišemo: vrlina – dete se brzo adaptira na novu sredinu; mane: pomalo razmažena, nestrpljiva. Očekivanja od učiteljice: da se pored razvoja kognitivne inteligencije ravnomerno razvija i emocionalna; da se dete ne forsira preko njegovih mogućnosti; da nema favorizovanja dece. Očekivanja od deteta: da razvije svoje potencijale, ma koji oni bili.
Ispostavlja se da je upitnik dat pro forme, realnost je bila sasvim drugačija: na oglasnoj tabli se iz nedelje u nedelju pojavljuju imena ĐAKA NEDELJE. I naša ćerka je bivala jedna od njih, ali nam to nije imponovalo. Naprotiv, shvatili smo da se otpočetka razvija takmičarski duh među decom, samim tim i loši međuljudski odnosi (deca, sama, nisu svesna stvaranja tih razlika, ali roditelji, kao bitan faktor, utiču na formiranje mišljenja i ponašanja, čime se druga deca smatraju manje vrednom). Obim pređenog tokom časova u nastavi i domaćih zadataka toliki je da se, vremenom, pauza između nastave i vremena predviđenog za izradu domaćih u boravku smanjuje i svodi, praktično, na odlazak na ručak (kvantitet se pravda kvalitetom, a kvalitet se, naravno, tim kvantitetom gubi), ne drže se časovi fizičkog jer je, navodno, važnije držati dva časa srpskog da bi se prepisao tekst sa table koji u svesci A4 formata iznosi 3,5 strane.
Iz matematike se pojavljuju zadaci koji nisu predviđeni nastavnim planom i programom za prvi razred, nastavne jedinice se ne obrađuju detaljno, nema obnavljanja, samo preletanja s jednog na drugo. Po detetu vidimo da joj je samopouzdanje blago poljuljano, da je bezvoljna, da ne završava sve obaveze. Ne insistiramo na tome svesni da se s decom ne radi kako treba. Pritom se konstantno šalju negativne pedagoške poruke deci, kako u pisanom („Strašno slabo!“), tako i u usmenom obliku („Neću da ti objasnim. Moraš sam/a da mućneš glavom!“).
Dele se i nagrade, ali kakve: prvo troje koje urade tačno popriličan broj zadataka iz matematike dobija mogućnost da se prošeta oko školske zgrade, što njima deluje kao nešto fantastično budući da nemaju fizičko, dok ostala deca ostaju prikovana za stolice dok ne završe predviđeno da bi „stekla znanje za ceo život“. Dele se i džokeri za rad, ali ako pet minuta kasnije učiteljica proceni da ga je brzopleto dala, isti oduzima ili, ako je zalepljen u svesku, precrtava.
Bilo je i drugih drastičnijih „pedagoških“ mera. Suprug i ja odlučujemo da prebacimo dete u drugu školu. Na nas gledaju kao na snobove koji žele da dete drže pod staklenim zvonom. Pokušavamo da objasnimo o čemu se radi, dobijamo odgovore da dete mora da se prilagodi svim mogućim situacijama. Ostajemo pri stavu da su prva četiri razreda škole veoma bitna za psihički razvoj deteta, da nije svejedno u kakvoj sredini je dete. Ne nailazimo na razumevanje, ali teramo svoje.
Epilog: javljaju mi se roditelji iz starog odeljenja, žale se da moraju umesto dece da rade domaće zadatke, da su deca preumorna i opterećena, da posle zimskog raspusta ne pitaju jedna drugu kako su se provela i gde su bila, već koliko je ko uradio domaći (preobiman, naravno).
Moje dete u novoj školi: konačno dobija PRAVU učiteljicu koja objašnjava gradivo, koristi audio i vizuelni materijal. Ćerka dolazi raspoložena iz škole, pravi priče u slikama, piše pesmice s rimom, zadaje nam „provere“ iz matematike, po kojima vidimo da shvata ono što uči u školi. Ima vremena za čitanje. Dobija učiteljicu koja je i pedagog i metodičar i koja će, znamo, pozitivno uticati na njen razvoj i iz nje izvući sve one potencijale bitne za normalan i zdrav razvoj: empatiju, toleranciju i radoznalost prema svetu koji je okružuje.
Zato je vazno ne opteretiti uciteljicu brdom administracije, ne oduzimati joj pravo da sama procijeni razred i djecu kojoj predaje, ne drzati je na sramotnom minimalcu od kojeg jedva prehranjuje porodicu, ne drzati je pod stalnim stresom od kojekakvih inspekcija koje nikad u ucionicu ni zakoracile nisu ili verdikta roditelja neupucenih u njenu struku, vec pustiti zenu da radi svoj posao kako najbolje zna i dati joj osjecaj da se njen trud i rad vrednuju.
Dobronamerna kritika
Lektorišite tekst. Molim vas.