Како се ближимо почетку нове школске године, тако се нижу питања, а можда најважније је – како ћемо ући у нову, кад је стара завршена на начин који ником није донео радост ни задовољство, како би то иначе требало да буде првог дана распуста.
Остао је горак укус на све што се дешавало, с једне стране, али и неко ново јединство, разумевање и сарадња родитеља и наставника с друге стране.
Зато у ових неколико недеља до почетка нове школске године, разговарамо са наставницима, како бисмо ослушнули – шта они мисле о свему што је било и о ономе што ће бити.
Наш саговорник је овог пута Зорана Матићевић, наставник социологије, високи педагошки саветник, у Трећој београдској гимназији.
Делује да су последње године за српску просвету изузетно бурне. Од 2023. као да нисмо имали миран и леп завршетак тог наставног дела школске године ком смо се заиста могли радовати. Како све то утиче на атмосферу у школи, на наставнике и ученике?
То што називамо бурним годинама је, рекла бих, кулминација свега што смо прећутали у претходним, покушавајући да одржимо илузију мира, хармоније, функционалности. Кризу смо брижљиво узгајали, неговали годинама. Сад је само постала видљива. Осим што траје дуго, она покрива читаво друштво. Образовање не егзистира у друштвеном вакуму. Криза друштва и криза образовања су у узајамно узрочно последичним везама.
У таквом контексу, наставници и ученици као субјекти непосредног процеса осећају кризу непосредно и свакодневно. Као ,,извођачи радова“ васпитачи, учитељи, наставници, професори, стручни сарадници, упозоравали су релевантне друштвене чиниоце на проблеме који постоје и утичу на квалитет образовања, тражили су помоћ, годинама уназад. Ученици, такође. На те се апеле одговорило тако што се стратегија образовне политике кројила по поруџбини, у сладу с корпоратривним начелима тзв. Глобалне образовне реформе о којој сад не бих говорила.У сваком случају, с таквим се стратегијама настављало иако у пракси, нису доводиле до жељених резултата. Осим тога, у јавности Србије, негују се негативни стереотипи о просвети. Просвета се не третира као област која привређује већ као област која је издржавана, потрошачка.
По питању посебне напетости и одсуства радости јесте у праву. Нисмо се радовали крају школске године јер знамо да није ни регуларна нити је крај. Школска година је завршавана уз отворени позив наставника да учествују у ,,пеглању“ школске године, позив за противправном надокнадом часова за шта се обећавала финансијска задовољштина. Да смо нешто постигли, остварили, осећали бисмо и неко задовољство постигнутим. Ако нисмо, значи да није крај.
Да ли нас је све што се у школама догађа на неки начин променило?
Најискреније верујем да јесте. И то на боље, наравно. Иницијатива која је кренула са факултета и из школа је тотална, потпуна. Обухвата промену метода, идеја, инструмената, тема, буквално све. Фокус друштвене пажње је коначно преусмерен. Вредности су преиспитане и престројене. То је промена тектонског значаја. То је истинска револуција. Не знам да ли се сећате какви смо били пре – безнадежни, на коленима. Једни другима смо говорили – не вреди, узалуд је. Поробљени у вртлогу научене немоћи. Когнитивно слуђени, вредносно дезоријентисани. Изоловани, отуђени и усамљени.
И најважније од свега – ове промене се не укапају се у постојеће идеологијске концепте нити робују теоријским конструктима.
У неком најконкретнијем смислу, открили смо снагу сарадње и јединства. И открили смо, осветлили неке потпуно нове аспекте личности колега и ученика, упознали се, зближили, освестили.
Много тога су догађаји у школској години за нама донели. Ипак, ако хоћемо да гледамо и позитивну страну, можемо ли рећи да се ипак јединство наставника и родитеља подигло на неки нови ниво? Да је невоља донела разумевање уместо неповерења, подршку уместо осуде?
Има једна тврдња филозофа Беле Хамваша у којој он поручује да не треба роптати због сила зла већ се радовати могућности развијања анти – сила. Или речено језиком Душка Радовића – добра је свака невоља која нас спаја.
У време епидемије короне, радећи нека квалитативна истраживања, колеге су ми скренуле пажњу на то да им се у тим новим околностима дешава да се и ученици и родитељи добровољно постављају у улогу сарадника у образовно-наставном процесу и врло кретивно, активно, одговорно ту улогу обављају. Тај тренд се наставио и у условима блокаде и обуставе. Показало се да и ученици и родитељи у ствари, и те како умеју да препознају нашу добру намеру и да су нам интереси и добробит заједнички. Ситуације у којима ученици и родитељи показују неповерење, неразумевање, искључивост, су у ствари ситуације које настају као резултат њихове збуњености, услед супротстављених очекивања. Како да родитељ подржава своје дете у емпатији и солидарности кад му уписна политика шаље поруке да су ученици једни другима у ствари – конкуренција. Како ученик да осећа сигурност и разумевање кад је његов наставник условљен бројем оцена и фомалним захтевима у том смислу.
Ови нови видови сарадње, нови квалитет сарадње јесте прави пут ка стварању заједнице, заједништва. Школа није само зграда. Школа је пре свега заједница.
Јесу ли вас деца и млади људи којима предајете изненадили својим погледом на све што се догађа? И на који начин?
Доминантни наратив у друштву пре новембра 2024. се базирао на романтизираној перцепцији прошлости, неповерењу према младима и убеђености у њихову некомпетентности и незаинтересованост.
У односу на већину друштва, наставници су у предности јер имају прилике и могућности да ,,слушају“ младе људе и да их заиста чују. Они који су им дозвољавали да говоре, да слободно мисле и да изражавају своје ставове, су могли наслутити барем делић онога што је сад постало свима јасно. Како каже моја колегиница – ко то није видео у учионици, тај је био само предавач, тај није био просветитељ. Она чак иде и корак даље тврдећи да би је изненадио а професионално забринуо одсуство ученичког ангажмана.
Упркос генерацијском јазу, што не можете игнорисати, видело се да постоји пре свега једна пристојност и уважавање различитости. То је нпр. нешто што се њима подразумева, цивилизацијски минимум. У погледу родних улога, они су неколико свемирских година далеко од ,,мачоизма“. Прихватају старе вредности али их интерпретирају у духу времена. Хијерархија вредности је другачија. Ако је живот вредност – они се не задржавју на томе. Инсистирају на квалитетном животу.
Како то виде? Морате их питати. Материјално, финансијско остварење је важно – као средство које нема апсолутни приоритет. Они не беже од прагматичног, утилитарног. Прихватају га али ни томе не придају некакав над-значај. Управо у томе видим кључ њиховог успеха – њима лично је важно оно за шта се залажу. Не морате их убеђивати нити одвраћати од њихових интереса.
Показали су изузетне грађанске вештине, вештине политичке, вештине асертивне комуникације, креативност, брзину, енергичност, интелигенцију, проницљивост, солидарност, стрпљење, одважност, храброст, смелост јавног наступа итд. Предузимљиви су, одговорни, зрели – и умеју да разлуче битно од небитног. Њихова знања превазилазе школске оквире и то што знају, умеју и да примене. Нема краја овој листи. Морам признати да у много чему каскамо за њима. Учимо…
Пред нама је нова школска година. Како ћемо у њу ући? Да ли можемо од наставника којима је плата одузета јер су подржали студентску борбу очекивати да буду мотивисани, да дају свој максимум, да подучавају и да уче као да се ништа није догодило?
Једно је сигурно; биће јако занимљиво. Како смо се показали до сада? Шта ћемо их учити? И с којим правом? Јесмо ли празнословили или смо свим својим бићем сведочили оно чему их подучавамо?
Што се тиче наше мотивисаности, она је иначе, већ неко време, под знаком питања.
Као да су сви механизми устројени тако да људе демотивишу, а труд и напор обесмисле и обезвреде. У просвети су сви исто плаћени; они који раде добро и много и они који раде мало и лоше. Просветар обавља послове наставника, планера, бирократског чиновника, благајника, продајног агента, психолога, педагога, дефектолога, новинара, ревизора, лекара, домара, референта за набавку итд. За једну плату. А у јавном мњењу доминира наратив о просветарима као нерадницима који су стално на распусту.
Статистика уписа на наставничке смерове факултета је показала право стање ствари – млади људи нису заинтересовани за рад у просвети јер увиђају да ова занимања нису исплатива и нису поштована. У просвети остају само они који не знају за боље или не умеју боље. И они најтежи заљубљеници свог посла.
Али, они који закораче у учионицу 1. септембра, неће сигурно доћи уплашени казненим мерама. Напротив.
Шта очекујете од 1. септембра?
Ниједна заинтересована страна није ,,одмарала“ током лета. Пре свега, назови крај школске године, у тренутку када просвета одлучује да се врати у учионицу, стављајући интерес својих ученика испред властитих, је по свему судећи, протумачен као знак слабости. На тако протумачену слабост, одговор је био именовање новог министра просвете без суштинске промене сензибилитета за проблеме наставника. Видели смо да се у Министарству озбиљно ради на хијерархијском прегруписавању, дефинисању оштре казнене тактике, финансијским уценама, чисткама, постављању ,,казнених експедиција“, тренирању строгоће, медијској пропаганди новог курса, етикетирању оних који се таквој образовној политици противе итд.
Дискриминаторски чланови колективног уговора нису проглашени неуставним, тзв. репрезентативни синдикати се и даље представљају као легитимни и у том својству обезбеђују легитимитет репресивним мерама, известан број колеге је добио отказ или им није продужен уговор с озбиљном сумњом да је разлог за то њихова јавна подршка студентском покрету.
Како сада ствари стоје, све иде у прилог томе да ни наредна школска година неће бити ,,обична“. На жалост или на срећу. Оно што најчешће следи након заоштравања јесте катарза, прочишћење, које је увек лековито. Оно с чим морамо рачунати јесте да иако лековито не мора нужно бити безболно.
Јако је важно да се терет друштвене промене равномерније расподели на шире друштвене чиниоце, на различите слојеве, професије, просторе. Нико не треба да тај терет носи сам. Упркос спремности, чврстоћи карактера, одлучности.
Додала бих и да смо већ навикнути да очекујемо неочекивано. Није искључена ни могућност да нас у септембру затекне вест о трансформацији правног статуса школа у д.о.о. или распродаји школа. Надам се да ће, свакако, ова прогноза остати на нивоу сатире.