– Ја сам.
– Еј…
– Јеси чула?
– Шта?
– Ово за директора…
– Немам појма, шта? Причај!
– Па, заказао је за данас у шест зум митинг због овог анонимног дописа родитеља…
– Лажеш!
– Часна реч! Каже Рајка да је једина тачка дневног реда ко држи часове а ко не. Наводно су родитељи послали исти допис и у Општину и у Министарство, изгледа да се помињу и имена наставника, биће хаос!
– Па, стварно немам речи! Због анонимног дописа ће сад да нас малтретира! Само чува своје, да ти не кажем шта! Ако је то истина, што се лепо родитељи нису потписали, па да видимо? И шта ће, молим те лепо, на том зуму да реши?
– Не знам, ваљда да нас изриба, припрети, кажњава, ђаво би га знао…
– Е, сад ми је стварно доста! Питаћу ја њега шта он ради док је онлајн настава! Које су његове обавезе? Не постоје!! А ми залепљени за екран, очи ми исцуреше! Лако њему да сазива зум митинг! Ни пре короне није радио, а камоли сад! И на крају ће испасти да не радимо ми. Увек иста прича! Награбуси највреднији, а нерадници пролазе некажњено! Мука ми је од свега, да знаш!
– Види, моја си па могу да ти кажем, има истине у том допису, знамо сви ми ко ради, а ко није одржао ниједан час од почетка короне, али знам шта хоћеш да кажеш… Само морамо да се договоримо како ћемо да наступимо. Једном у животу морамо бити јединствени…
– То се никад неће десити, знаш и сама! Прва ће Мира да стане на његову страну, онда ће Коста да крене да прича како ради и умире од рада, а деца ми кажу да је словом и бројем један час одржао од кад смо прешли на онлајн, и тај час је трајао једва двадесет минута! Ма знаш све… Само ћемо се исвађати, и пази шта ти кажем – биће све по старом. Петар опет неће држати часове, и ником ништа, а ти и ја ћемо опет глас изгубити и очи избуљити испред проклетог монитора, и нико нам неће рећи ни хвала! Ма има свашта да му кажем, само ли се усуди да нама нешто пребаци!
– Знам… Само, мени је пала на памет нека сасвим друга идеја. Шта мислиш да му на том зуму данас покажемо како час изгледа, пошто он то свакако нема појма?
– Како?
– Па, да се ми понашамо као деца на нашим часовима? Договоримо се ми, нормални, и опструирамо цео састанак, а ови други нека му подилазе, па и у сваком разреду има улизица, зар не?
– Хммм…. Чекај…
– Немој ми рећи да ниси приметила како деца варају и лажу! Сви се правимо блесави, али сви знамо шта раде… Пошто је цела школска година изгубила сваки смисао и нећемо ту децу научити ништа, хајде бар ми од њих да научимо неке ствари.
– ОК, разумем, али шта ми вреди да залепим папир на монитор, неће нас он испитивати? Е, кад смо већ код тога, пре неки дан задам седмацима да науче напамет Плаву гробницу, и онај плави Мартиновић из седмог три рецитује, па све изражајно, па као замуцне ту и тамо, да буде убедљиво, и ја му на крају кажем – све би то било супер да не видим у огледалу иза твојих леђа да си залепио папир поред камере. Знаш како је поцрвенео…
– Хахаха да, и моја Ђурићка одговарала, а у прозору се лепо види да мама седи на кревету и шапуће, маше жена рукама, као кад играш пантомиме, и мисли да нико неће провалити… Ја сам питала Болета да ми каже како варају и шта раде, да бих знала како ћу и шта ћу са својим ђацима, и једва је пристао да ми каже… Много тога можемо да искористимо.
– На пример?
– На пример, не знам да ли знаш да они који ти пријаве да им не ради камера заправо премажу камеру неком кремом или је прелепе селотејпом, и ти никад не знаш да ли те лаже, да ли му је стварно цркла камера или није! Како да докажеш? Мислила сам да тако премажем камеру, и кажем директору да ми је пао телефон, или можда још боље – да кажем ’Не знам, ја себе видим одлично, да није нешто до Вашег компјутера?’ или тако нешто…
– У, страва! И да ми остали кажемо да те супер видимо… И тако да премаже камеру нас петнаесторо, па да га вртимо како само он не види добро? А сад се сетих да ми је Алекса рекао за неке форе са интернета које клинци скидају, имитирају онај звук кад је лоша веза, кад пуца интернет, па то пусте, и укоче се, и тако укочени стоје пар секунди, и како наставник да буде сигуран да заиста не пуца веза?
– Хахаха! Питај Алексу да ти скине то, па ћемо да се кочимо! Феноменално! И знаш шта ми је још пало на памет? Како нас клинци цимају ’Могу ли у WC?’, ’Неко ми звони, морам да изађем!’, јуче ме један питао да ли може да зареже оловку, еј! Е, тако ми њега да цимамо, таман проговори, а неко ускочи, ’Извините, зове ме мама на ручак!’
– Може, може! Или оно ометање, знаш кад имају фору кад их прозовеш, ’Брат има час хармонике у другој соби’, па не чујеш ни себе ни њега него хармонику? Тако нешто и ми да урадимо. На пример, ’Извините, ћерка има час соло певања’, или ’Син вежба удараљке’…
– Или да једемо у току састанка, или да пијемо чај…
– Ееееј, сад сам се сетила шта су ми осмаци радили – само су отварали уста, ја ништа не чујем, питам шта се дешава, а они, мангупи, сви до једног слежу раменима, и нико да се засмеје! И то ћемо да му урадимо у неком моменту! Ма, има да му преседне и зум и све! Сад ћу да направим вајбер групу само нормалних, па да разрадимо, биће још идеја!
– Супер, пожури, немамо много времена!
– Важи, љубим те, видимо се на зуму, послаће нам званичан позив ускоро!
Аутор: Маја Бугарчић