45-branko (3)– Увек мислим само унапред. Нисам завршио све што сам себи задао, али сам на прагу. Мој мандат директора „Пужа“ траје још три године, конкурисаћу још једном. За тих седам година планирам да уредим све у „Пужу“, тако да он траје докле год деца у овом граду уче српски језик, а ја одем у „дебелу“ пензију – каже, увек ведар и насмејан, Бранко Коцкица. – У Атини, без обзира на то што је „пропала ко Грчка“, постоје тридесет два дечја позоришта. Ваљда ће се у Београду сачувати бар четири.

У тој намери, из дана у дан, свој немерљив допринос дају управо Бранко и његова Цаца (супруга Слободанка Алексић, редитељ). За разлику од других позоришних људи који обично почну у театру за децу, а онда наставе на „озбиљним“ сценама – њих двоје су ишли обрнутим путем. Иако су се прославили „Хамлетом“ у Цациној режији, у Атељеу 212 (премијерно изведеним у чувеном њујоршком театру „Ла мама“), каснију каријеру и свој позоришни једрењак „Бранков урнебес“ усмерили су у дечје воде. Давних година, под покровитељством нашег листа, имали су и пловећу турнеју: представу „Гусаријада“ играли су десет дана крстарећи од Улциња до Котора. Једном морнар, увек морнар. Шта,онда, после завршеног мандата у „Пужу“?

– Е, после тих седам година ћу на истој адреси да глумим мудраце, чаробњаке, краљеве, деке и баке. Изводиће се и моји комади, до сада сам их написао педесетак. У последњем, „Ивици и Марици“, нисам на сцени уопште: не могу више да играм клинце и трпим. До сада сам неколико пута био краљ (тата од принчева и принцеза), али још ниједном нисам био цар! Додуше, не бих могао да играм „царе, пацаре, турско магаре“ јер је брза дечја игра, ни цара Тројана јер нећу козје уши, не могу ни „Царево ново одело“ – нећу да будем го. Није згодно, а и Цаца би ме убила. Дакле, царску улогу ћу морати сам да напишем.

Логично, и зато што му се одрасла деца често обраћају са „Где си Бранко, царе“:

– То су нека бивша деца, ова садашња не користе тај израз. Али, најчешће ми „царе“ и „куме“ кажу Цигани док чисте шофершајбну. Деца су се дефинитивно променила, нарочито она из центра града. Необузданија су од других, теже их је смирити него вршњаке с периферије. Понекад морам да им претим избацивањем. Кажем, сад ћеш да добијеш чвргу. Дакле, ја смем. Не сме просветни радник. Е, онда ми се деца смеју у лице. Деца из центра су, за разлику од других, већ научила да протестују, скандирају као на митингу – ако мало касни почетак извођења. Вичу: „Хоћемо представу!“

Гласна и бунтовна јесу, да ли и добро васпитана?

– Оштро сам против претерано слободног васпитања деце. Написао сам и један комад на ту тему, уз консултације с озбиљним психолозима и психијатрима. Закључак је да децу треба мазити, али не преразмазити. У мом комаду Лаза, материна маза, попије казну.

Да Бранко уме другарски да мази, али (педагошки) никад не размази, давно су се уверили клинци и клинцезе. Његова „Коцкица“ (од 1974) их је учила свему, па и лепом васпитању. Нажалост, у данашњем телевизијском програму нема ко да их томе подучи, па неваспитана деца постају неваспитани људи:

– „Коцкица“ се снимала пет дана. Седео сам међу њима, није било позоришне рампе. Радила се годинама, али сам већ пред крај снимања почео да примећујем како деца постају глува за фреквенцију гласа одраслих особа. На пример, кажем детету да ми донесе чашу воде. У почетку је знало да потрчи њих петоро, касније (у позним осамдесетим) не оде нико! Тада су већ имитирали нове цртане филмове, тукли се као у цртаћу. Јер, и цртани филмови су постали агресивнији. Код мене у „Пужовом“ хору тога нема. Петогодишња деца слушају шта им се каже. Због тога што им је важно да буду у хору, као што је некада неким другим клинцима било битно да су у „Коцкици“. У школи или вртићу, не смета им кад их избаце. Знају да ће доћи родитељи да их заштите, ту им нико ништа не може… Зато се и срозао углед васпитача и наставника, што је катастрофално за нацију. Човек је оно што научи.

Бранко објашњава да је „Коцкица“ била ријалити шоу, наравно, не у данашњем смислу речи. Све се снимало уживо и сви су желели да у њему учествују:

– Било је и мало ТВ канала, емисија је имала велику популарност. Клинци су пристајали ме слушају и да буду добри, да би остали у „Коцкици“. Сада су они родитељи и својој деци пуштају инсерте на „Јутјубу“. А и РТС-у би било боље да репризира „Коцкицу“ уместо „Отписаних“… Данас од одраслих људи често чујем одушевљење што су учествовали у емисији, или жаљење што нисам дошао у њихов вртић. Има и оних код којих сам дошао, али их нисам узео. Једна од њих је Каја Жутић. Мама Цеца (Бојковић) је моја другарица с класе, али је Каја кад сам стигао у њен вртић – била кажњена. Није појела доручак, па није могла у „Коцкицу“. Данас игра у „Пужу“. Једно дете из „Коцкице“ је и наш спонзор: један од синова Иванчић.

А било је и оних који су због љубави према „Коцкици“ отишли у глумце, као што је случај са Иваном Михаиловићем. Бранко му је понудио да заигра у „Пужу“, али је закаснио – Иван је већ отишао у „Буху“. Зато сад код Бранка игра његов најбољи друг, глумац Урош Јаковљевић. Ипак, да ли је сам Бранко икада зажалио што није наставио да игра за одрасле?

– Зажалио? Ни случајно. Могао бих и сада, као сва остала дечја позоришта, да за одрасле отворим вечерњу сцену. Али нећу. То, истина, глумци више воле. Драган Николић и Сека Саблић почели су у „Бухи“, па отишли даље. Сада ми, додуше, и не нуде улоге у другим позориштима. Било је позива за дечје представе, ипак, ја имам свој бренд.

Уз позоришну, Бранко је давно за собом оставио и богату телевизијску и филмску каријеру.

– И пре „Коцкице“ сам напустио Атеље, дао отказ. Хтео сам своје позориште, нису ми се свиђали комади и представе на репертоару. Исто мислим и данас. Веома је мало наших драмских писаца, па на Стеријино позорје (фестивал домаћег текста и позоришта) долазе страни писци. Не знам зашто. Ваљда их тамо у школи не науче да пишу… Кад је о филму реч, нисам се повукао него сам толико заиграо „Коцкицу“ и постао „тата-та-тира“, да су ме сви идентификовали са том емисијом. С друге стране, „Коцкицу“ сам и добио због улоге Мише у „Ужичкој републици“.

Пре овог култног филма, играо је и у два веома популарна ТВ наслова: „Човек који је бомбардовао Београд“ и „Филип на коњу“. Али, када је с најмлађима почео „урнебес“, више се назад није ни могло ни хтело.

– Све сам своје жеље остварио, знам и шта ћу да радим кад финиширам „Пужа“. Написао сам пре седам година књигу за бивше мале другаре, сада одрасле људе. Зове се „Приземљена срећа“. И наставићу да је пишем. Ту су сабрани моји ставови о срећи. На корицама и стоји – „Приручник за употребу живота“…

РЕЦЕПТ ЗА СРЕЋУ

НА молбу да нам открије свој тајни рецепт за срећу из „Приручника за употребу живота“, популарни уметник каже:
– Бићу бољи сваког дана, трудићу се снажно,
зато што је јако битно
и прилично важно.

В. СТРУГАР 

Извор: novosti.rs