Педагог и писац Весна Алексић: Пробудите дететов ум!

јун 6, 2016

Мало се код нас говори о значају ране едукације и образовању које обухвата период пре поласка у школу. Читамо о томе у интервјуима Ранка Рајовића, предавањима Владете Јеротића, али недовољно често од људи који су сваког дана у контакту са децом предшколског узраста, који с њима раде, који их дочекују рано ујутру и испраћају касно поподне, проводећи с њима у међувремену дан у многим активностима и упознајући свако дете појединачно – његов карактер, могућности, капацитет, па и то како и колико се с њима код куће ради.
vesna aleksic
Наравно, говоримо о васпитачима, људима који раде у предшколским установама. Добили смо прилику да о томе разговарамо са Весном Алексић, педагогом ПУ „Перка Вићентијевић” у Обреновцу и вишеструко награђиваним писцем за децу.
З.У: Дуги низ година радите непосредно с децом предшколског узраста и стварате за њих. Да ли су се деца променила у односу на почетак вашег рада и у чему се та промена највише огледа?
Као стручни сарадник педагог у предшколском систему образовања, дуги низ година непосредно радим с васпитачима, који, опет, непосредно раде с децом. Мој основни посао јесу праћење и унапређивање васпитно-образовног рада, што укључује и рад с поједином децом, као и посматрање и праћење рада васпитача с децом по групама у вртићима. Једноставно речено, пред очима ми је сваке године више од хиљаду малишана и сарађујем са око две стотине васпитача и медицинских сестара.
На питање о томе да ли су се деца променила у односу на време пре две до три деценије, могу одмах да кажем – нису се променила! Деца су деца, уче све оно што живе и стога можемо рећи да су се промениле само околности живота – неке у позитивном, неке у негативном смислу по децу. Данас су деца више опседнута „светлећим играчкама“, то јест екранима разних врста, па су самим тим мање активна у физичком смислу, односно мање су заокупљена играњем на отвореном простору, групним играњем и телесним активностима, што узрокује мању физичку спремност и способност деце. Данас сусрећемо децу која не знају честито ни да потрче и зато ми који радимо с њима морамо да мењамо стратегије и садржаје рада. У договору с васпитачима, борим се за што више учења традиционалних игара и то је тема која се већ више година форсира у нашим вртићима. Замислите дете које полази у школу а не зна игре типа у колу јарића, између две ватре, Пошто, секо, млеко?, жмурке, ћораве баке и њима сличне. То је питање и националног идентитета, а не само доброг физичког развоја. Осим тога, имамо и сарадника за физичко, па је свакодневно вежбање обавезно, као и постепено увођење у игре кошарке, одбојке, фудбала итд. Што више кретања и што мање седења и пасивности! Видео-игрице и гледање телевизије морају се строго дозирати и мора се пратити време које дете тако проводи. Последњих година васпитачи се жале на обавезне потврде које родитељи морају да дају за извођење деце у шетњу градом, за одласке у позориште, на излете и томе слично. Ова нова обавеза знатно је смањила кретање деце јер носи низ перипетија. Ових дана смишљамо начин на који ћемо од родитеља добити пристанак за целу годину, како сваки излазак из вртића не би представљао огроман посао. На срећу, никад нисам чула да се неком детету нешто догодило у шетњи с васпитачима, јер за децу која иду градом, у групи, заиста сви возачи и пешаци имају доста увиђавности и разумевања.
З.У: Према вашем искуству, да ли постоји тренутак, односно узраст за полазак у вртић. Зашто је важно да свако дете доживи тај период вртићког живота?
Мање се размишља о томе када је оптималан тренутак за полазак у вртић за само дете – обично је то онда када је потребно родитељима. Деца се уписују у вртић јер нема ко да их чува док родитељи раде и то је прва и основна мотивација, нужност и потреба. Већина деце из тих разлога креће већ с годину дана у јасле, а онда са три године прелази у вртић. То су већ две адаптације које за дете могу бити стресне. Често то и јесу. Мислим да је идеално да деца крену у вртић са четири године, кад већ много тога знају, од чега је најважније то да ће родитељи доћи по њих, да ће у вртићу провести само део дана – једном речју, да крену када им је задовољен мотив сигурности. Тада нема тешких адаптација, дете већ зна да говори и има потребу за друштвом, као и за заједничком игром и радом. Тада већ има потребу за својим вршњацима и за проналажењем свог места у групи.
З.У: Посао васпитача није нимало једноставан. Потребно је много љубави и стрпљења да би се тиме неко бавио на прави начин. Какав је квалитет кадра код нас? Шта је то што их краси, а на чему би требало порадити?
Већ сте у самом питању објаснили колико је то одговоран посао. Родитељи васпитачима поверавају своје највеће благо, и то мора имати на уму свако ко мисли да се бави послом васпитача. Наизглед, рекло би се да је то диван и лак посао – причувати децу, играти се с њима и понечему их научити. Али није тако! Васпитачи су оптерећени превеликим бројем деце, а у последње време и вођењем доста обимне евиденције о раду. Свако дете се мора дневно помно осмотрити и свој деци се свакодневно морају понудити инспиративни и корисни садржаји. То није лако. Васпитачки кадар код нас је, према мом мишљењу, доста добар и отворен за нова сазнања и програме рада, који се често мењају и некритички усвајају из иностранства, с пратећим мењањима форме и термина, често непотребним. А суштина рада је иста. Сваком васпитачу најважније је да су деца у групи здрава и радосна, орна за игру, да ниједно дете није усамљено и тужно у неком ћошку, да нема агресије и траума… То су неопходни предуслови за нормалан рад у групи.
Наше васпитаче, дакле, краси велика прилагодљивост тешкоћама и раду с врло бројним групама. Више би требало порадити на почетку њиховог школовања, на одабиру личности приликом уписа у саму школу, јер има талентованих васпитача, а има и оних који су залутали у ову професију, што не сме да се догађа. Сви мислимо да је лако волети децу и радити с њима, а то није истина. Серија озбиљних тестова личности приликом уписа у школу знатно би помогла у одабирању правих личности за овај посао. То је мој предлог. Даље стручно усавршавање јесте нешто што је обавезно и део је мог, њиховог и државног посла. Стручног усавршавања васпитача код нас не мањка! Напротив, имамо дивних едукатора и дивних семинара, као и много добре и савремене литературе. Многи васпитачи и сарадници су и аутори неких корисних приручника, а издавачке куће отворене су за сарадњу с њима.
З.У: Каква је подршка у смислу литературе и помоћних средстава за рад, имају ли наши васпитачи подршку у виду приручника и наша деца у виду радних листова? Шта се користи у вашем вртићу?
Добре литературе и помоћних средстава за рад у вртићима никада није било толико колико их има данас. У том смислу, рад с децом је „стручно покривен“ боље него икада. За све васпитно-образовне области постоје одговарајући приручници за све узрасте, чак и за најсавременија питања педагошких и психолошких сазнања.
Радни листови за припремна предшколска одељења разноврсни су и понуда је заиста велика. У нашим вртићима коришћени су радни листови Пчелице, а највише Креативног центра – пре свега мислим на књигу Весели вртић, која је и међународно призната као најбољи уџбеник за овај узраст (на Међународном сајму књига у Франкфурту 2014. године радни листови Весели вртић добили су награду Најбољи европски уџбеник у категорији књига за предшколце).
З.У: Осим класичне литературе, у вашем вртићу користе се и сетови LEGO Education. Можете ли рећи нешто о њима и о томе како деца реагују на овај вид учења кроз игру?
Још нисам видела дете које се није одмах живо заинтересовало за играчке Lego, које се није њима одушевило и заиграло, било сâмо било у групи. Пошто многа деца нису у прилици да дођу у додир с тим врло подстицајним играчкама, ми смо од Креативног центра набавили део програма LEGO Education и формирали смо центре интересовања за слободну и усмерену активност. Ова врста играчака заиста је подстицајна и за развој говора и за интелектуално напредовање, за машту и креацију. Ако их свако дете не може имати у својој кући, ту је вртић! Програм LEGO Education је, уз игре на отвореном, најбоља замена за видео-игрице и екране свих врста. Он буди дететов ум!
З.У: Како ви као писац проналазите инспирацију за писање?
Као писац доста инспирације налазим у самом контакту с децом. Прави живот, разне приче и судбине, различити ликови деце, све што се може срести у мојим књигама – део је стварног живота, оног који се одвија ту, око нас. Живот је маштовитији од сваког писца. Децу не треба само гледати, њих треба ВИДЕТИ!
Разговор водила: А. Ц.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Педагог и писац Весна Алексић: Пробудите дететов ум!"

  1. Višnja каже:

    Obožavam ovu ženu!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама