Za glumca, reditelja, pisca, koji je kompletnim umetničkim opusom pokazao na delu bezgraničnu odanost svetu detinjstva i najplemenitijim ljudskim težnjama – nema prave penzije. Jer, tamo gde „caruje drugarstvo“, nema kapitulacije
– Uvek mislim samo unapred. Nisam završio sve što sam sebi zadao, ali sam na pragu. Moj mandat direktora „Puža“ traje još tri godine, konkurisaću još jednom. Za tih sedam godina planiram da uredim sve u „Pužu“, tako da on traje dokle god deca u ovom gradu uče srpski jezik, a ja odem u „debelu“ penziju – kaže, uvek vedar i nasmejan, Branko Kockica. – U Atini, bez obzira na to što je „propala ko Grčka“, postoje trideset dva dečja pozorišta. Valjda će se u Beogradu sačuvati bar četiri.
U toj nameri, iz dana u dan, svoj nemerljiv doprinos daju upravo Branko i njegova Caca (supruga Slobodanka Aleksić, reditelj). Za razliku od drugih pozorišnih ljudi koji obično počnu u teatru za decu, a onda nastave na „ozbiljnim“ scenama – njih dvoje su išli obrnutim putem. Iako su se proslavili „Hamletom“ u Cacinoj režiji, u Ateljeu 212 (premijerno izvedenim u čuvenom njujorškom teatru „La mama“), kasniju karijeru i svoj pozorišni jedrenjak „Brankov urnebes“ usmerili su u dečje vode. Davnih godina, pod pokroviteljstvom našeg lista, imali su i ploveću turneju: predstavu „Gusarijada“ igrali su deset dana krstareći od Ulcinja do Kotora. Jednom mornar, uvek mornar. Šta,onda, posle završenog mandata u „Pužu“?
– E, posle tih sedam godina ću na istoj adresi da glumim mudrace, čarobnjake, kraljeve, deke i bake. Izvodiće se i moji komadi, do sada sam ih napisao pedesetak. U poslednjem, „Ivici i Marici“, nisam na sceni uopšte: ne mogu više da igram klince i trpim. Do sada sam nekoliko puta bio kralj (tata od prinčeva i princeza), ali još nijednom nisam bio car! Doduše, ne bih mogao da igram „care, pacare, tursko magare“ jer je brza dečja igra, ni cara Trojana jer neću kozje uši, ne mogu ni „Carevo novo odelo“ – neću da budem go. Nije zgodno, a i Caca bi me ubila. Dakle, carsku ulogu ću morati sam da napišem.
Logično, i zato što mu se odrasla deca često obraćaju sa „Gde si Branko, care“:
– To su neka bivša deca, ova sadašnja ne koriste taj izraz. Ali, najčešće mi „care“ i „kume“ kažu Cigani dok čiste šoferšajbnu. Deca su se definitivno promenila, naročito ona iz centra grada. Neobuzdanija su od drugih, teže ih je smiriti nego vršnjake s periferije. Ponekad moram da im pretim izbacivanjem. Kažem, sad ćeš da dobiješ čvrgu. Dakle, ja smem. Ne sme prosvetni radnik. E, onda mi se deca smeju u lice. Deca iz centra su, za razliku od drugih, već naučila da protestuju, skandiraju kao na mitingu – ako malo kasni početak izvođenja. Viču: „Hoćemo predstavu!“
Glasna i buntovna jesu, da li i dobro vaspitana?
– Oštro sam protiv preterano slobodnog vaspitanja dece. Napisao sam i jedan komad na tu temu, uz konsultacije s ozbiljnim psiholozima i psihijatrima. Zaključak je da decu treba maziti, ali ne prerazmaziti. U mom komadu Laza, materina maza, popije kaznu.
Da Branko ume drugarski da mazi, ali (pedagoški) nikad ne razmazi, davno su se uverili klinci i klinceze. Njegova „Kockica“ (od 1974) ih je učila svemu, pa i lepom vaspitanju. Nažalost, u današnjem televizijskom programu nema ko da ih tome poduči, pa nevaspitana deca postaju nevaspitani ljudi:
– „Kockica“ se snimala pet dana. Sedeo sam među njima, nije bilo pozorišne rampe. Radila se godinama, ali sam već pred kraj snimanja počeo da primećujem kako deca postaju gluva za frekvenciju glasa odraslih osoba. Na primer, kažem detetu da mi donese čašu vode. U početku je znalo da potrči njih petoro, kasnije (u poznim osamdesetim) ne ode niko! Tada su već imitirali nove crtane filmove, tukli se kao u crtaću. Jer, i crtani filmovi su postali agresivniji. Kod mene u „Pužovom“ horu toga nema. Petogodišnja deca slušaju šta im se kaže. Zbog toga što im je važno da budu u horu, kao što je nekada nekim drugim klincima bilo bitno da su u „Kockici“. U školi ili vrtiću, ne smeta im kad ih izbace. Znaju da će doći roditelji da ih zaštite, tu im niko ništa ne može… Zato se i srozao ugled vaspitača i nastavnika, što je katastrofalno za naciju. Čovek je ono što nauči.
Branko objašnjava da je „Kockica“ bila rijaliti šou, naravno, ne u današnjem smislu reči. Sve se snimalo uživo i svi su želeli da u njemu učestvuju:
– Bilo je i malo TV kanala, emisija je imala veliku popularnost. Klinci su pristajali me slušaju i da budu dobri, da bi ostali u „Kockici“. Sada su oni roditelji i svojoj deci puštaju inserte na „Jutjubu“. A i RTS-u bi bilo bolje da reprizira „Kockicu“ umesto „Otpisanih“… Danas od odraslih ljudi često čujem oduševljenje što su učestvovali u emisiji, ili žaljenje što nisam došao u njihov vrtić. Ima i onih kod kojih sam došao, ali ih nisam uzeo. Jedna od njih je Kaja Žutić. Mama Ceca (Bojković) je moja drugarica s klase, ali je Kaja kad sam stigao u njen vrtić – bila kažnjena. Nije pojela doručak, pa nije mogla u „Kockicu“. Danas igra u „Pužu“. Jedno dete iz „Kockice“ je i naš sponzor: jedan od sinova Ivančić.
A bilo je i onih koji su zbog ljubavi prema „Kockici“ otišli u glumce, kao što je slučaj sa Ivanom Mihailovićem. Branko mu je ponudio da zaigra u „Pužu“, ali je zakasnio – Ivan je već otišao u „Buhu“. Zato sad kod Branka igra njegov najbolji drug, glumac Uroš Jakovljević. Ipak, da li je sam Branko ikada zažalio što nije nastavio da igra za odrasle?
– Zažalio? Ni slučajno. Mogao bih i sada, kao sva ostala dečja pozorišta, da za odrasle otvorim večernju scenu. Ali neću. To, istina, glumci više vole. Dragan Nikolić i Seka Sablić počeli su u „Buhi“, pa otišli dalje. Sada mi, doduše, i ne nude uloge u drugim pozorištima. Bilo je poziva za dečje predstave, ipak, ja imam svoj brend.
Uz pozorišnu, Branko je davno za sobom ostavio i bogatu televizijsku i filmsku karijeru.
– I pre „Kockice“ sam napustio Atelje, dao otkaz. Hteo sam svoje pozorište, nisu mi se sviđali komadi i predstave na repertoaru. Isto mislim i danas. Veoma je malo naših dramskih pisaca, pa na Sterijino pozorje (festival domaćeg teksta i pozorišta) dolaze strani pisci. Ne znam zašto. Valjda ih tamo u školi ne nauče da pišu… Kad je o filmu reč, nisam se povukao nego sam toliko zaigrao „Kockicu“ i postao „tata-ta-tira“, da su me svi identifikovali sa tom emisijom. S druge strane, „Kockicu“ sam i dobio zbog uloge Miše u „Užičkoj republici“.
Pre ovog kultnog filma, igrao je i u dva veoma popularna TV naslova: „Čovek koji je bombardovao Beograd“ i „Filip na konju“. Ali, kada je s najmlađima počeo „urnebes“, više se nazad nije ni moglo ni htelo.
– Sve sam svoje želje ostvario, znam i šta ću da radim kad finiširam „Puža“. Napisao sam pre sedam godina knjigu za bivše male drugare, sada odrasle ljude. Zove se „Prizemljena sreća“. I nastaviću da je pišem. Tu su sabrani moji stavovi o sreći. Na koricama i stoji – „Priručnik za upotrebu života“…
RECEPT ZA SREĆU
NA molbu da nam otkrije svoj tajni recept za sreću iz „Priručnika za upotrebu života“, popularni umetnik kaže:
– Biću bolji svakog dana, trudiću se snažno,
zato što je jako bitno
i prilično važno.
Izvor: novosti.rs