Деци су њихове маме канте за њихове фрустрације

новембар 03 22:18 2016

 

Вриштање без реда и мотива, љутња на све и свашта и већ на први поглед знала сам да га мучи нешто што још ни сам не може појмити

tuzno-dete

ПУНО ми пута кроз главу прође она мисао која је и све вас мама једном утешила – оне шизе, плач и фрустрације када дођете кући и ваше дете – оно дете које се до тада сатима на миру играло и било релативно “нормално” подивља чим мама бане на врата. И то подивља до те мере да се заиста питате је ли било боље да уопште нисте ни дошли.

Али не, већ су нам отворили очи да су деци њихове маме канте за њихове фрустрације, а мом је детету је јуче требала не канта, већ контејнер. И када је контејнер коначно дошао дете није имало друге солуције него га напунити својим фрустрацијама до краја. До врха. Али срећом, мама зна, дете се само желело решити својих фрустрација. Дете је само жељело испричати мами све и пронаћи ту утеху која му треба.

Након још једне у низу цревне вирозе, након неколико контингената промењене постељине и изрибаних подова и неколико дана животарења на двопекима и штапићима, мојем је детету дословно било свега доста. И као шлаг на његовој торти мама коју је толико чекао да јој исприча баш све, није дошла, а мрак је већ одавно пао.

Да нисам раније знала да је то уобичајен начин којим се трогодишњак суочава са својим мини демонима и тако тражи жељену утеху, ја бих јуче можда истог часа заиста изашла ван или бих полудела заједно с њим, али знала сам и знам за убудуће – шиза коју деца испољавају у присуству својих мајки нису злонамерне шизе – то је само њихов начин да нам кажу колико нас требају.

А моје је дете јуче требало своју маму – да му направи сендвич који не смие јести, да му буде раме за плакање за све што га је фрустрирало, да избаци све своје емоције које су га гушиле из минуте у минуту све више и више све док мама коначно није дошла.

Вриштање без реда и мотива, љутња на све и свашта и већ на први поглед знала сам да га мучи нешто што још ни сам не може појмити. И миц по миц, корак по корак, суза за сузом, коначно смо дошли до извора његових фрустрација. И глад која га је морила, и брат који није с њим желио слагати легиће и тата који је мислио да је баш све у реду, све је то запосело дете које је притом ћутало, гледало вани све већи мрак и забринуто чекало своју маму.

Ако сам икада проклела то помицање сата било је то јуче јер је у мом детету тај сат касније створило панику коју више није могао контролирати и када је мама коначно дошла све је изишло на видело.

Срећом па знам да деца своје фрустрације у близини својих мајки решавају баш тако, гласно и страсно, баш као да истресају своје смеће у једину кантицу у које оно стане, у своју маму. Срећом па знам и баш због тога што сада знам, могла сам мирно причекати да истресање престане и да га на концу његове шизе само чврсто, утјешно загрлим.

“Мама је стигла. Мама ће увик теби доћи. Дај ми да ти сада дам пољубац у ту твоју сузу”. И одједном је све, баш све у реду.

 

Извор: index.hr

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.